DISKRIMINACIJA NAJSTARIJIH TEMA SKUPA U SANU Ko ostari postaće nevidljiv

Pre deset godina, udeo starijih u populaciji bio je oko 16-17 odsto, a prema poslednjem popisu oni čine skoro 23 odsto stanovništva Srbije, što jeste važan apel profesionalcima, bez obzira u kojoj oblasti deluju, da se ponašaju primereno toj grupi građana, dodao je autor monografije „Viktimizacija kroz životne cikluse” prof. dr Zoran Pavlović.

– Naši zakoni nisu tako loši, problem je praksa – napomenula je Ivana Stevanović. – Kasno dolazimo do same činjenice da su, na primer žrtve nasilja, zato što im je veoma teško da prijave počinioce, najčešće svoju decu, pa i unuke, jer obično imaju mnogo manje socijalnih kontakata, pogotovo ako se radi o seoskim sredinama. Mnogobrojna istraživanja ukazuju na posebnu ugroženost žena iz ruralnih područja. Osnovna je stvar da dođemo do tih ljudi i, ono što je najvažnije, da im ukažemo na to koja su njihova prava. Stariji ljudi moraju shvatiti da neke njihove odluke imaju određene pravne konsekvence i u tom smislu želimo da im sugerišemo da se pre njih konsultuju sa našim pravnicima, zbog čega ističem uključivanje Advokatske komore Vojvodine kada regulišu svoje nasleđe, ostavljaju testament, zaključuju ugovor o doživotnom izdržavanju, odlaze u domove za stare. U nekim zemljama Zapadne Evrope stari to mnogo ranije rešavaju nego što tradicionalno činimo mi. Postoje dobri modeli, poput skandinavskih, ali njih je nemoguće prepisati, te moramo stvarati svoj model i okruženje gde će se starija generacija osećati bezbedno i ostvariti sva svoja prava.

U poslednjih nekoliko godina registrovan je kvalitativno pozitivan pomak u odnosu društva prema starijima i u položaju starijih u društvu, dodaje Zoran Pavlović, međutim, on ne može da bude posmatran samo u pogledu socijalne karte, boljih prinadležnosti koje im pripadaju na mesečnom nivou i sl.

– Cilj je da budu ravnopravni sa svim drugim građanima ove zajednice, bez obzira na starosnu dob. Posebnu pažnju želimo da poklonimo manje vidljivim kategorijama, tj. položaju starijih pred sudovima i upravnim organima, onima koji su svedoci u sudskim postupcima i čak okrivljeni, pa i pritvorenim i zatvorenim licima. Kada se radi o profesionalcima, oni moraju imati posebna znanja, ne iz oblasti gerontologije, nego iz pristupa ljudima u ovoj najmoćnijoj dobi koje nam mogu preneti znanje, a ne biti udarnici i raditi osam časova dnevno – ističe Pavlović.

Srbija među deset zemalja s najstarijom populacijom

Državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog prof. dr Rejhan Kurtović napomenuo je kako je prosečna starost našeg stanovništva 40,2 godine, te da se, shodno tome, ubrajamo u deset zemalja na svetu sa najstarijom populacijom. Zbog toga je, kaže, neophodno preduzeti mere, i to ne samo u pogledu povećanja nataliteta. S tim u vezi, doneto je nekoliko novih strateških dokumenata, od kojih je jedan Predlog strategije za unapređenje položaja starijih lica u Republici Srbiji za period od 2024. do 2030. godine, kako bi ih učinili vidljivijim i socijalno uključenijim, te kako bi se isključili svi mogući oblici diskriminacije, zlostavljanja, zanemarivanja i dr.

– Kada su u pitanju stari i starost kao fenomen, ono što se u budućem periodu postavlja kao prioritet jeste dokument u vidu krovnog zakona koji će objediniti probleme sa kojima se u praksi susrećemo kao država i društvo – dodao je Kurtović.

Prema rečima glavnog i odgovornog urednika Glasnika Advokatske komore Vojvodine Aleksandra Todorovića, stariji ljudi, kada im se obraćaju za pomoć, to čine zbog diskriminacije sa kojom se susreću u okviru svoje porodice ili različitih institucija.

– Kada je ona u okviru porodice, najčešće ostane na pravnoj konsultaciji jer nemaju želju da lične odnose iznose pred sud. Daleko više problema starih odnosi se na pitanje obračuna penzija, ostvarenje prava iz PIO fonda, a nakon toga na uslove u staračkim domovima, na pitanja lečenja i lista čekanja, što nije nužno povezano sa diskriminacijom, ali kako našem Ustavu nedostaju specifična prava krojena za stare, kao advokati često imamo problem kako da ono sa čim se suočavaju podvedemo pod odgovarajući pravnu normu. Mi ih najpre savetujemo da dobro razmisle žele li da uđu u postupak, budući da traje po dve-tri godine, te se može se desiti da ne dočekaju završetak. Kada god je moguće, idemo alternativnim pravnim putevima, tako što se obratimo Centru za socijalni rad, Ministarstvu unutrašnjih poslova i drugim institucijama da bismo kroz vansudske pravne lekove našli brzo i adekvatno rešenje – objašnjava Todorović.

S. Milačić