ALADIN IZ NAŠEG SOKAKA Penzionisani profesor Slobodan Milovanović iz Sombora ima PRELEP HOBI, sve je počelo od BOLESTI i MUKE (FOTO)

Zbog nekoliko uzastopnih moždanih udara morao je da prekine sa svojom prosvetiteljskom misijom, započetom u Tenji a nastavljenom u Somboru obližnjem Gakovu i tamošnjoj osnovnoj školi. Ne bi li ispunio sebi tu jednu, po poslovici i jedinu želju, Slobodan se posvetio potrazi za lampom, baš kao što je ona Aladinova čiji yin želje ispunjava svakom onom ko je protrlja.

Hiljadu i kusur lampi kasnije, koliko ih je prošlo kroz Slobodanove ruke, potraga se nastavlja i pored toga što je cilj već ispunjen, jer dok popravlja i prepravlja lampe, ovaj vešti i kreativni, silom prilika penzinisani profesor oseća se potpuno zdravim, mada mu namentuti rigorozan režim života uveliko ograničava sposobnosti.

– Ne znam ni sam kako je to počelo pre nekoliko godina, ali eto, uživam u ovoj radionici, baš kao i u obilascima kojekakvih pijaca - stareža i buvljaka, u potrazi za materijalima od kojih pravim i popravljam lampe. Većinom su to lampe na petrolej ili špiritus, mada me zabavlja i da od koječega pravim one električne – pripoveda nam Slobodan.

Zatekli smo ga u radionici kraj struga za metal, okruženog desecima potpuno funkcionalnih petrolejki, ali i sanducima krcatim delovima za lampe poput staklenih cilindara, brenera i bazena, odnosno spremnika za petrolej ili špiritus.

– Sad me već dobro poznaju i ti preprodavci sa buvljaka, pa čim donesu „novu“ staru robu iz Nemačke, Švajcarske ili koje druge zemlje, zovnu me telefonom, često i donesu na salaš, mada se ponekad i ljute na mene, jer se ne bavim ovim da bih zaradio kao što i oni rade, već iz zanimacije i želje da nešto lepo napravim. Ako lampu i naplatim, to je isključivo toliko koliko je mene koštao materijal, jer ma koliko skromno živeli moja Ljilja i ja, ipak od penzije ne bih mogao baš toliko da ispunjavam svoje kreativne „hirove“ – otkriva nam svoju „sirovinsku bazu“ profesor Milovanović, pa na našu aluziju o Aladinu, među tristotinak lampi koliko ih je trenutno na njegovom salašu na periferiji Sombora, vadi i minijaturnu petrolejku, izgledom baš kao da je izašla iz istoimene bajke i Diznijevog dugometražnog crtaća.

Petrolejke i fenjeri

Ne mogavši se odupreti svom prosvetarskom nervu, Slobodan nam pojašnjava da se kod petrolejke ili lampe na špiritus fitilj u breneru gotovo nikad ne troši, sem ako ga ne izvučete previše pa onda i zagaravite sulundar, odnosno stakleni cilindar. Najlakše je kada naiđe na kompletnu lampu, pa je onda „samo“ repaprira, ali pravi izazovi za ovog fizičara predstavlja kada od sasvim obične stvari, poput staklene kugle ili pritiskivača za papir, napravi petrolejku. One ipak nisu i jedina strast ovog penzionera.

– Zapravo u početku sam skupljao fenjere, od kojih su mi bili najzanimljiviji oni „Kordun“, pa sam njih i skupljao, pošto mi je bilo interesantno da ih imam napravljenih u rasponu od Kraljevine Jugoslavije, preko socijalističke SFRJ pa do danas. Relativno su male razlike u njihovom dizajnu. Ona se ogledaju najviše u natpisima zemlje u kojoj su proizvedene, odnosno da li piše proizvedeno u Jugoslaviji na francuskom, engleskom ili srpskohrvatskom...

Živeći u gradu, u stanu, Slobodan ipak najviše vremena provodi na salašu na samom obodu Sombora, pa mu ne nedostaje voća i povrća o kojem se ipak brine njegova supruga Ljiljana. Ako već ne može da plevi, okopava baštu ili prska i bere voće, pronašao je Slobodan načina kako da se posveti malinjaku ili desecima stabala smokve, jabuke i kruške.

– Kad sam konačno izašao iz bolnice i završio fizikalne terapije, bilo mi je mnogo dosadno jer nisam smeo ništa da radim. I tako jedan dan sednem ispod drveta kruške, uzmem jedan po jedan plod, nožić i polako ih gulim i čistim od semenki. Ljilja viče na mene, ali opet ogulim i isečem ja jedno pet kila krušaka, napravim kominu koju mi drugar ispeče u njegovom kazanu. Kad sam malo prizdravio, uzmem da napravim sam sebi mali kazan i tako smo počeli sami da pravimo rakiju od kruške, ali i od smokve i maline, koje su meni najomiljenije. Mislim, nikada ih nisam probao, ali kad pečemo rakiju uvek bude prijatelja pa oni probaju, oni su žiri i sudije kvaliteta a ja samo namočim mali prst u rakiju da mogu da je mirišem. Meni dosta, a članovi žirija se ne bune – smeje se Slobodan Milovanović, Aladin iz somborskog sokaka.

Milić Miljenović