REZON: KURS OPŠTE LINGVISTIKE SRPSKE POLITIKE Šta nudi srpska opozicija?

Boljševici nisu izumrli. Njihov jezik i metode i danas žive u Srbiji, i to među pripadnicima političkih stranaka koje za sebe tvrde da su najliberalniji deo srpskog društva. Daleko od toga da je njihov boljševizam bauk, kao onaj s kraja 19. i početka 20. veka. Radikalizam koju upražnjavaju levi i zeleni liberali u Srbiji, pre liči na nemoćni, karikaturalni krik prošlosti. Njihovi antidemokratski snovi o zabrani političkih neistomišljenika neodoljivo liče na kalvinističke čistke u Spinozonoj Holandiji. Njihovi lideri koji, u veku apsolutnih sloboda, zagovaraju gašenje i kontrolu nepodobnih medija, podsećaju na srednjovekovne lovce na veštice.

Teme koje nude i rečnik kojim se služe razotkrivaju suštinsku nemoć njihove politike. Njihova usta su puna teških reči, koje treba da sablazne, da šokiraju, razočaraju, uznemire, preneraze i uplaše građane. Jer, kad nemaju šta da ponude, političari se hvataju žestokih reči i nude politiku straha, tvrdi sociolog Frank Furedi.

Šta nudi srpska opozicija? Njihova vizija sveta je sumorna i mračna. A rečnik im je zastrašujući, kao da je iznikao direktno iz „Komunističkog manifesta„ i Lenjihovih „Aprilskih teza„. Sve izjave, sve parole, svi slogani svode se na desetak istih fraza. Zemlja je oteta, kidnapovana, zarobljena, konfiskovana. Vlast nije vlast nego režim, koji je antinarodni, mafijaški, kriminalni, štetočinski, banditski, korumpirani, uzupatorski, diktatorski, autokratski. S druge strane su oni koji se bore za demokratske vrednosti, sigurno društvo, za boqi život, insituticije koje će raditi u korist građana, dostojanstven život, ljudska prava i slobode.

Svako zna da je pojam ironije vezan za Sokrata, ali to ne znači da svako zna šta je ironija. Niti da se njome služi. Govor, kad nešto saopštava, istovremeno i nešto i tumači, odnosno pojašnjava poruku, smatra De Sosir. Opozicija nastoji da stvori kontekst da je sve što od wih dolazi moderno i progresivno, a da je sa druge strane sve retrogaradno i necivilizacijsko.

Upravo to je nedemokratski pristup. Onaj ko sebe naziva modernim, a sve druge nazadnim, zastarelim, prevaziđenim, želi da kaže da je wegovo postojanje sudbina koja se ne može izbeći. Žele da kažu da su vredniji od svih koji misle drugačije, a to je 2,3 miliona Srba koji glasaju za Vučića i još najmanje toliko Srba koji znaju da su levi i zeleni liberali za Srbiju opasniji od Turaka, Autro-Ugarske i Nato pakta zajedno. U tome se krije činjenica njihove zastarelosti. Njihove uskogrudosti.

Tvrdim da i danas 99 godina posle njegove smrti, ne čitaju ništa drugo osim Lenjina i Staljina. Evo dokaza. Lenjin kaže „Nema podrške privremenoj vladi„. Oni kažu „Nema podrške Vučićevoj vladi„. Lenjin kaže „Nema saradnje s buržoaskom vladom esera i menjševika„. Oni kažu „Nema saradnje sa strankama režima„. Boljševici su izdali „Deklaraciju o pravima naroda Rusije„, srpska opozicija je potpisala „Deklaraciju u sprečavanju dalje propasti Srbije„. Staljin kaže „Mirno razdoblje je završeno, počinje nemirni period. Period sukoba i eksplozija„. Oni kažu „Ova vlast će otići u krvi. Jurićemo ih po ulicama. Plivaće po Savi i Dunavu„. Svaka sličnost nije slučajna - očigledno je namerna.

Jezik politike straha je subverzija. On je, kako kaže Rože Mikieli, pripremna ili popratna radnja čiji je isključivi cilj diskreditacija vlasti i njeno udaljavanje od birača. Jezik je, kako kaže Gadamer, jedini nesumnjivi tumač ljudskih težnji. Jezik politike razotkriva istinu o političarima.

S jedne strane imamo levo-liberalne stranke i njima bliske medije koji po uzoru na Lenjina i boljševike krupnim rečima i frazama o mafijaškoj, kriminalnoj, pohlepnoj bandi pokušavaju da diskredituju svakog pojedinca i celokupnu politiku SNS-a. Osim krupnih reči pozajmljenih iz „Aprilskih teza„ i druge boljševičke literature, ne nude ništa drugo. Njihova politika svedena je na kliše s početka 20. veka. Predstaviti sebe kao borca za pravdu. Brutalno vređati, napadati, kritikovati vlast i njene predstavnike u nadi da će građani poverovati u njihovu pokvarenost. Dokazivati da se nasilje događa nekažnjeno. Koristiti svaki, pa i najmanji politički povod ili najmanju vest i pretvoriti sve što možeš u javni skandal.

S druge strane imamo boljševizovani hiperpatriotizam Dveri, Zavetnika Novog DŠ-a. Njihova politika i njihova propaganda je takođe kliše. Padajte braćo, plinte u krvi. Ni pedalj zemlje okupatoru. Sve je to naravno samo prazna priča. Klišeizirani narativ. Mi smo patriote, i dali bismo sve za državu, ali nismo u prilici. Kad smo u prilici, put do Prizrena vodi preko Pariza. A Gazimestan se seli na Jelisejska poqa. I svaka pesma ima francuski ključ.

U koliko god kolona da izađu, nije ideologija ono što razdvaja opozicione političare. Vizija još manje. Nije to ni sujeta. Sve se to pomiri. Zaboravi. Skrajne u stranu. Njih razdvaja i razdvajaće ih samo i isključivo nemogućnost dogovora o podeli potencijalnog plena. A spaja ih žudnja da sruše Vučića, jer misle da samo on stoji između njih i žuđenog ulova. Problem je u tome što između njih i državne kase stoji 2,3 miliona građana koji podržavaju Vučića, i još toliko ljudi kojima ni na kraj pameti ne pada da podrže političke avanturiste koje sve deli, a ništa ne povezuje, osim žudnje za vlašću. Iz njihove perspektive ta žudnja može izgledati kao opravdan razlog, ali to ni na koji način ne izgleda kao prihvatljiva mogućnost za građane, koji glasaju za njih upravo zbog onih nepomirljivih suprotnosti. Njima unapred moraju da objasne na koji način će biti moguće da se na istoj strani nađu Boško Obradović i Pavle Grbović? Milica Stamenkovski i Marinika Tepić? Miloš Jovanović i Radomir Lazović, Zelenović i društvo.

Boško Obradović, Milica Stamenkovski i Miloš Jovanović smatraju da pod hitno treba prekinuti proces učlanjenja u Evropsku uniju i okrenuti se BRIKS-u. Takođe tvrde da su jedino oni državotvorna opozicija. I da jedino oni mogu spasiti Kosovo. Da jedino oni mogu sprečiti da dođe do njegovog priznanja. Što će reći, da za sebe veruju da su jedino oni državotvorni političari. S druge strane, Marinika, Lazović, Grbović, Zelenović smatraju da Srbija pod hitno mora da prihvati sve uslove za ulazak u Evropsku uniju.

Svi gorenavedeni razlozi mogu delovati kao metafizička kategorija. Zato je važno da stvar rastumačimo dijalektički. Kroz pitanja koja zahtevaju odgovore. Pod, jedan, kako će se postaviti u odnosu na Kosovo? Kako se mogu naći na istoj strani, ako jedni smatraju da treba priznati Kosovo, kako bi Srbija u svetlu evropsku budućnost zakoračila bez besmislenih srednjovekovnih mitova i mračnog nasleđa zatucanog Balkana, a drugi smatraju da bez Kosova nijedan Srbin nije ni pola čoveka? Koju polovinu sebe će Obradović, Stamenkovski i Jovanović dati Mariniki, Grboviću, Lazoviću, Zelenoviću, da Srbiju u Evropsku uniju uvedu gazeći preko žrtve kosovskih junaka, a kojom polovinom sebe će se boriti da nebesko carstvo cara Lazara sačuvaju novim ratom za Kosovo i sukobom sa NATO paktom? Grboviću, Mariniki i zelenim levičarima put do Brisela vodi preko priznanja genocida u Srebrenici, uvođenja sankcija i prekida svih odnosa s Rusijom. Dveri, Novi DŠ i Zavetnici moraju da objasne biračima na koji će način Srebrenica i Rusija postati beznačajna politička pitanja koja se ne bi mogla odgurnuti u stranu radi dolaska na vlast? Sva pitanja imaju jedan odgovor. Nije posao građana da budu garanti pogrešnih odluka, već da sebe i Srbiju sačuvaju od pogrešnih qudi.

(Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik)