„DNEVNIK” U KISAČU Veliko spremanje u susret 250. rođendanu sela

Zgrada Mesne zajednice i Mesne kancelarije sva je u skelama jer je nedavno urađen nov krov, dok su trenutno radovi unutar objekta i čekaju se oni na eksterijeru. Na drugom kraju sela eto radova na brzoj pruzi, koji su najviše poremetili život Kisačana, naročito onih koji svakodnevno moraju da zaobilaze te radove, idući zemljanim putevima punih rupa i blata, ili asfaltom koji je poprilično ruiniran i nebezbedan.

– Svi prebacuju lopticu jedni na druge, ko će kad da sanira asfalt – kaže predsednik Saveta MZ Kisač Jan Vozar. – Prolaz ispod pruge u Janošikovoj ulici je trebalo da bude samo za pešake i bicikliste, ali sugrađani iz tog dela su se probudili, jer je tu bio prelaz preko pruge i sve je bilo normalno, a sad je za njih nenormalno što nije planirano i za putnička vozila. Imali smo sastanke i našlo se rešenje da ima prostora za naizmenično prošuštanje vozila i tako će se to napraviti, ali meštani nisu zadovoljni, kažu da je bolje napravljeno u Stepanovićevu.

Trudeći se da nađu najidealnije rešenje u svim situacijama, tako se i planira izgradnja kružnog toka na raskrsnici koja trenutno ima privremeno postavljen semafor. Prema rečima Vozara, čak ni sa semaforom nije najbezbednije prelaziti ulicu, jer zeleno svetlo za prelazak regionalnog puta traje kratko i ljudi moraju da pretrčavaju ulicu.

– Imamo mi još zahteva, želja i planova za uređenje sela! Recimo, treba rešavati divlje deponije, izgraditi kanalizacionu mrežu za odvođenje atmosferske vode, a kad je reč o spajanju Tankosićeva sa putem za Stepanovićevo, za to se čekaju saglasnosti i da se ispune razni uslovi. U jednom delu postoji devijacija, odnosno niži teren i mi se borimo da to rešimo dok se ne asfaltira sve. Treba da se stave propusti i da voda odlazi, jer bi taj deo puta bio pod vodom... Ali, opet je i to jeftinije nego da nam se posle poplava desi kuršlus – ističe Vozar.

Jedna od želja im je i uređenje još jedne devijacije, s desne strane na ulazu u Kisač iz pravca Novog Sada, koja je nastala tokom pravljenja auto-puta, i u njoj uvek ima vode. Ideja je da se tu napravi sportsko-rekreativni kompleks sa dečjim igralištem, stazom za šetanje, ugostiteljskim objektima, prostorom za sportsko pecanje... Međutim, kupovina zemljišta iziskuje buyet od 160.000 evra, a realizacija projekta je pod znakom pitanja.

– Želimo da se izgradi i sportska hala, jer kod fudbalskog terena već stoje betonski stubovi i konstrukcija, a jedan od predloga je da se nađe investitior, ali nismo uspeli u tome. Ulaganje u sport je rizik, ali mislim da je moguće da hala bude samoodrživa uz iznajmljivanje prostora za butike i salone. Eto, i bazen već 40-ak godina nije u funkciji, a imali smo ga pre Novog Sada. Znate, najgore je kad moramo da sahranimo i zakopamo ideje, pa je pitanje da li će ih neko nekad naći i otkopati – veli naš sagovornik, prelazeći na vedrije teme poput brojnih dešavanja i manifestacija koje se tokom godine organizuju u Kisaču.

Dva i po veka Kisača

Sledećeg petka, 13. oktobra, Kisač obeležava 250 godina od dolaska prve slovačke porodice Varčik u vojvođansku ravnicu i osniva selo. Tog datuma Kisačani obeležavaju tri velika događaja – jubilej od nastanka sela, dan kada je Kisač oslobođen od fašizma 1944. godine, kao i Dan Mesne zajednice.

Zlatno pero, Zima sa knjigom, Sarmijada, Rezancijada, Majski susreti vatrogasaca, Matični turnir, jkuvanje ribljeg kotlića, Pozorišni dani Zu­zane Kardelisove, Božićni bazar, likovne kolonije, Kisački spevnik... samo su neke od prilika kada se Kisačani okupljaju i velikodušno dočekuju goste sa svih strana. Jer, ako se negde može očekivati dobra klopa (naročito kulen u svom savršenom izdanju), onda je to svakako ovo slovačko mesto u blizini Novog Sada!

A ukoliko ste željni lepog, mirnog i kvalitetnog života nadomak grada, uvek imate priliku da kupite neku od prepoznatljivih plavih slovačkih kuća za do 100.000 evra (što je prava „sitnica“), i postanete jedan od oko 4.000 stanovnika skockanog mesta na idealnoj lokaciji na jugu Bačke.

Tekst i foto: Lea Radlovački

Jedinstveni dom teta Ribe pun ljubavi i sećanja

Starinske porcelanske šolje i šoljice, tanjiri, činije, bokali, posude za čorbe, lampe, kristali, flaše, fotografije, razglednice, marame, nošnje, jastuci i izvezene jastučnice, stolnjaci... samo su neke od stvari koje Kisačanka Zuzana Đurovkova, od vajkada poznata kao teta Riba, skuplja i predano čuva u svom domu. Premda nijednu prostoriju svoje dvospratne kuće nije opredelila za etno sobu, gde god da vam dozvoli da zavirite, videćete jedinstveni kutak okićen tradicijom i sećanjima, ali i novim trenucima njene petočlane porodice. Kako se teta Riba priseća, još u detinjstvu je počela da sakuplja predmete, sve koji su bili lepi i svideli joj se, pa tako danas ne može ni odoka da proceni koliko čega ima pod svojim krovom.

– Ne volim ni viseću kuhinju, ne vidi se ništa šta u nju imaš! Ma, nek’ se praši, ja to ne brišem svaki dan, ali volim da gledam. Nema mi efekta ako je sakriveno – priča nam uvek raspoložena domaćica, dok sedimo u njenoj jedinstvenoj kuhinji u kojoj najviše vremena voli da provodi.

A kad je reč o pravim slovačkim nošnjama i (pod)suknjama – ne zna im se broj, ali da ih ima u raznim bojama, dezenima, materijalima... vala, ima!

– Sada nošnje slabo nosim, bolu me noge, ne mogu na bicikl da se popnem, ali volim malo-malo da se obučem – veli Zuzana. – Imam više od 200 nošnji, mada neki kažu da ih ima i 800. Strašno volim! Bila sam jedinica kod mame, pa kad se išlo u dnevnice, sve što se zaradilo išlo je na mene, tako da kad sam se udavala imala sam 100 sukanja, to niko nije imao u selu. To je sve mnogo koštalo, ko je koliko tražio, toliko sam dala! Ako nemam 500 marama za glavu, nemam manje... Kad treba da se obučem, uđem u sobu i samo pogledam ovo-ovo, bacam na sebe i to je to. Ne razmišljam šta ću obući, poludela bih, već kako mi u momentu dođe.

Kolika je vrednost svega što tetka Riba ima u svojoj jedinstvenoj kolekciji? Neprocenjiva! Prema nekim računicama, pre udaje je za sve to mogao da se kupi mercedes, a danas...

– Vidi ove male šolje, ja umirem za ovim, neke imaju i 150 godina! Da vidiš šta je u drugim sobama, ne smem te pustiti, tamo je bomba! Da si lepo sve ovo opisala... – zapoveda domaćica, te dodaje da su joj sve stvari pođednako drage, kao i da je sve na nešto i nekoga podsećaju.

Sigurno vas u svemu ovome zanima još i otkud Zuzani nadimak Riba (Ryba)!

– Kad sam bila mlada, ja sam bila šlank, struk 45, noge debele, imala sam kukove i tako me zvali riba, riba, riba. Međutim, ja sam društvena, ribe ćute, a ja ne ćutim! I deca me zovu „ćeta Riba“ – kaže naša sagovornica, neumorno nam pokazujući na svaku šolju romantične i jedinstvene mustre, kakve se danas ne mogu naći.