CRTICE IZ ISTORIJE Narodsko i otmeno banjanje
Do sredine 60-ih godina 20. veka, dok novi Novi Sad nije dobio vodovod, a stambene zgrade toalete za kakve danas znamo, ukućani bi jednostavno napunili kacu ili drveno korito vrućom vodom i svi se potom izređali, dok bi privilegovani jednom nedeljno posećivali javna kupatila.
Velika stvar za naš grad bila je kada je sredinom 19. veka stari melenački sveštenik Pavle Bibić, pisac „Baštovana” i drugih knjiga za zemljoradnike, kupio hotel „Zeleni venac” na Glavnom trgu (posle Drugog svetskog rata Dom armije) i u njemu otvorio parno kupatilo. U njega se ulazilo iz današnje Njegoševe ulice, kod kuće poznate po imenu „Gvozdeni čovek”, prepoznatljive po vitezu u oklopu na vrhu fasade. Bilo je namenjeno prvenstveno putnicima koji su odsedali u hotelu, ali i bogatim Novosađanima koji su mogli da plate korišćenje tog luksuza i da posle, uz piće i zakusku provode vreme u sobama za odmor. Voda se grejala u velikom kazanu i sprovodila do deset kada, raspoređenih na muškom i ženskom odeljenju. Posle smrti Pavla Bibića, biznis su nasledili njegovi sinovi Nika i Mita, a parno kupatilo bilo je u upotrebi do 1879. godine.
Kad je Lazar Dunđerski 1881. postao vlasnik hotela „Jelisaveta” (današnja „Vojvodina”), 1909. je takođe dao da se sazida parno kupatilo, i to u produžetku desnog krila objekta u koji se ulazilo kroz baštu, a voda za kotao izvlačena je iz velikog bunara u dvorištu. U jednom delu bilo je deset kabina sa kadama obloženim pločicama, a u drugom bazen za plivanje, dok je pod od betona bio pokriven daskama i asurama. Radno vreme bilo je od 6 do 18 časova, u treminima od 60 minuta, s tim da je ponedeljak bio rezervisan za žene i tada je bilo najviše gužvi. Prestalo je s radom 1920. jer više nije moglo da konkuriše Jodnoj banji, pa je na istom mestu otvorena Tvornica bombona i čokolada „Pierett”, koja je nakon požara 23. januara 1923. zatvorena. Jedno vreme služila je kao magacin hotela, a objekat je srušen januara 1967.
U međuratnom periodu, u novim stambenim kućama u centru grada postojala su kupatila zahvaljujući bunarima koji su kopani prilikom gradnje. Ta voda nije bila za piće, ali je dobro poslužila za ličnu higijenu i kuhinje, a grejana je u dugačkim i uskim kazanima, pri čemu se koristio plin iz Gradske plinare ili su se ložila drva.
Kad je 1910. podignuta sadašnja zgrada Jodne banje, u njoj je postojao bazen za rehabilitaciju bolesnika i rekreativno kupanje, a takođe je uređeno javno parno kupatilo sa kadama prve i druge klase. Prema moralnim načelima, ni tada se muškarci i žene nisu mešali. Novosadske dame su u međuratnom razdoblju (1918–1941) imale običaj da ponedeljkom i petkom odlaze u artesko kupatilo ove banje i da tamo posle priređuju neku vrstu ženske žurke. U prijatnom ambijentu prepričavale bi aktuelne anegdote, pevale i, naravno, tračarile, međusobno se nudeći kolačima, čokoladama i bombonama, pa i ponekom šoljicom crne kafe iz restorana hotela „Park”.
S. Milačić
