SRPSKI VIRTUOZ ZA DNEVNIK OTKRIVA KOJA JE NJEGOVA MISIJA Muzika kojoj stremimo mora da dopre do što više ljudi

Na festivalu kamerne muzike kao što je „Blisko” umetnici koji nisu često nastupali zajedno, a možda se čak ranije nisu ni sreli, izvode veoma zahtevne kompozicije. Kako se prevazilazi taj, pretpostavljam ne mali izazov, usklađivanja različitih izvođačkih tehnika, pogleda na tumačenje odabranih kompozicija..?

– To je sastavni deo kamernog festivala, to usklađivanje ideja, različitih pogleda na muziku, na samo delo... To jeste izazov, ali je pre svega uzbudljivo i nosi veliku satisfakciju. Svi mi poznajemo „script”, svako dolazi sa svojim viđenjem, recimo, Klavirskog kvarteta Johanesa Bramsa. I svi ćemo ga na kraju zajedno izvesti, ali u konačnici na možda malo drugačiji način. Upravo ta kreativnost u samoj saradnji sa drugim muzičarima, to ukrštanje različitih pogleda, ono je što iznad svega daje i svežinu izvođenju samog dela. Uz, naravno, činjenicu da su to sve velika dela velikih kompozitora, ona ipak žive kroz umetnike koji ih sviraju. I ljudi ta dela nanovo i nanovo slušaju ne samo zbog partiture nego upravo da bi čuli umetnike kako ih u datom trenutku izvode za publiku. I to je ono što je lepo, neponovljivo... S druge strane, na festivalima kao što je „Blisko” najčešće se ipak okupljaju ljudi sličnog shvatanja, nekog energetskog nivoa, nekada jednostavno prijatelji, koji dobro poznaju jedni druge i onda je ceo taj proces ne samo neuporedivo lakši nego je uz to i zabavan.  

„Blisko” upravo upućuje na prijateljstvo, saradnju... Koliko je Vama kao umetniku, važno da kraj sebe - bez obzira da li je reč o kolegama s kojima ćete izvoditi kamerna dela, dirigentu, koncertmajstoru... imate ljude kojima verujete, s kojima ste na istoj talasnoj dužini? Šta to donosi u umetničkom smislu, a kakav je rezultat - ako ga ima - u slučaju postojanja animoziteta? 

– Da, veoma je bitno da imate poverenje u muzičare koji sviraju s vama. To poverenje se nekada gradi na licu mesta. Katkad nakon samo jedne probe ili nastupa možete da donesete zaključak o tome da li je neko pouzdan, kakav je na sceni... Jer, činjenica je da se ljudi često ponašaju bitno drugačije van scene, čak na probi, nego na samom koncertu, i to nikada ne znate - dok ne probate. Ali i to unosi određenu dozu uzbudljivosti. Naime, nekada ćete svirati, i to uopšte nije redak slučaj, s nekim koga uopšte ne poznajete ili s nekim s kim se kao osobom možda baš i ne slažete, ali vas, s druge strane, vezuje nešto veoma jako, nešto što vam je zajedničko, a to je sama muzika. Na kraju krajeva, imamo isti cilj, delimo iste razloge zbog kojih smo tu, i na tim se temeljima onda prevazilaze nekakve moguće lične razlike.

Često se kaže da na vrhunsko izvođenje publika može da reaguje ili burnim aplauzom koji zagluši poslednje tonove, ili potpunom tišinom. Koje je Vaše merilo? Ili je danas, posle toliko godina na sceni, u prvom planu unutrašnje zadovoljstvo?

– Mislim da je u osnovi najpribližnije - sve to zajedno. Jer, sam subjektivni osećaj nije zaista uvek merodavan. Ono što sami tražimo od nekog nastupa, što tražimo od samih sebe, što tražimo od te muzike, što tražimo kroz tu muziku... nerealno je očekivati da i bilo ko drugi traži to isto na isti način. Prosto, to je nemoguće. U tom smislu, taj naš subjektivni osećaj kako smo nešto odsvirali, koliko je to bilo dobro ili ne, da li je nastup bio uspešan ili ne, nije uvek ono najrealnije merilo. Kao što je i percepcija publike samo jedno mišljenje. Jer i to mišljenje zavisi dosta od toga šta u stvari kao publika tražimo od posmatranog nastupa, zašto neko ide na koncert, šta od tog koncerta očekuje, da li želi meditaciju, mir, bežanje od stvarnosti, fantaziju, da li želi da se usredsredi na svaku notu, da li ono što čuje poredi sa snimcima koje ima kod kuće... Uz to, svako u publici gleda i sluša nastup učitavajući u njega neko svoje znanje, prethodno iskustvo... Neko je muzički veoma obrazovan, a neko opet dolazi prvi put na koncert ili prvi put čuje dela koja su na programu. I iz tog ugla posmatrano upitno je koliko se može tvrditi da je neki koncert bio fenomenalan zato što je publika reagovala fenomenalno. Dakle, na isti način kao što je upitno da mi je nastup bio fantastičan samo zato što sam ga ja tako doživeo uprkos činjenici što ga publika možda nije na isti način doživela. Otuda mislim da je istina negde između, neka kombinacija ta dva utiska. Međutim, čak kada se ti utisci dijametralno razlikuju, oni su validni. I to su čak, rekao bih, upravo i razlozi zbog kojih smo umetnici, jer postojimo u tom živom organizmu šarolike percepcije.       

Svojevremeno je legendarni profesor Dušan Trbojević znao da natovari pijanino i svira po selima, gde mnogi meštani nikada uživo nisu čuli klavir, Šopena i Vasilija Mokranjca. Iako ste svirali u najprestižnijim koncertnim dvoranama diljem sveta, nedavno ste bez ustezanja nastupili u Stepanovićevu. Ipak, nema baš puno umetnika spremnih da izađu iz zone komfora i nastupe van uobičajenih koncertnih sredina. Zašto?

– Svako ima svoje razloge da li će negde da svira ili neće. Uostalom, svako vodi svoju karijeru onako kako misli da treba, odnosno onako kako misli da je najbolje. Moj stav je da je naša misija, zaista, da to uzvišeno čime se bavimo dopre do što većeg broja ljudi. Samim tim - zašto se ustručavati da sviramo i za publiku koja možda nije imala toliko kontakta s klasičnom muzikom ili možda uopšte nije bila na koncertu klasične muzike. Stava sam da klasična muzika jeste za svakoga, ali da neće baš svaka klasična muzika svakome prijati. Kao što ja volim da jedem, ali mi se ne dopadaju baš sva jela. Ma koliko volim muziku, ni meni se ne dopada baš svakakva muzika. U tom kontekstu mislim da je veoma bitno da se ljudi izlože lepom, pa neka i četiri petine kaže: ne dopada mi se - a uveren sam da se to neće desiti, jer se ipak predstavlja nešto svevremeno - opet će ostati ta jedna petina koja će biti oduševljena, iako se možda prvi put uživo sreće s tim što mi radimo i prvi put čuje neka dela. Pa zar to ne vredi izmeštanja iz te neke zone komfora, da li je to mesto ili program, svejedno. Drugim rečima, svoju misiju posmatram mnogo šire od nastupa u reprezentativnoj koncertnoj dvorani. Ona je za mene više kulturno-diplomatska misija u kojoj prosto širimo i delimo nešto lepo - tu strast prema muzici, i to što većem broju ljudi. A da li je to sala od 200 mesta ili 2.500, koncept je na neki način isti. Uostalom, znam mnoštvo velikih umetnika koji zaista nemaju problem s tim da izvade instrument ili sednu za isntrument i da prosto - sviraju za ljude. Da sviraju ne samo da bi zadovoljili formu, svoj status, ego… već zato što vole da sviraju i zato što ljudi u tom njihovom muziciranju uživaju. Ako je vaša karijera vredna, sigurno je na taj način nećete uniziti, naprotiv, možete samo još više da se približite ljudima.  

Kompozitor Lučijano Berio rekao je da treba biti otvoren prema svim muzičkim žanrovima, i Vi to godinama potvrđujete sarađujući sa rokerima, yezerima, o majstorima tanga da i ne govorim. Ipak, postoji li neki segment muzičke prakse koju još niste iskusili, a želeli biste?

– Iskreno, nije, bar za sada, ostalo ništa što me zaista interesovalo, što me vuklo, a da to nisam na ovaj ili onaj način probao, da nisam ostvario neku saradnju ili uradio neki iskorak u tom pravcu. Zaista sam do sada zadovoljio sve svoje porive i muzičke znatiželje. E sad, pošto se mišljenja i tendencije menjaju, očekujem sa velikom sigurnošću da će se i moj neki sledeći interes ođednom pojaviti, pa ću poželeti da se okušam i u tom nekom novom svetu. Jer svaki taj iskorak, svaka saradnja sa drugima, apsolutno obogaćuje. I doprinosi, uostalom, izvornom izrazu, konkretno u mom slučaju, izrazu u klasičnoj muzici. Naime, sva ta iskustva su pre svega životna iskustva, nisu samo muzička. Na primer: ako odsvirate kraći stav Baha za solo violinu, pri čemu ste bili okruženi isključivo klasičnim muzičarima, klasičnim instrukcijama i savetima, to će zvučati na jedan način. Ali ako ste u jednom trenutku odlučili da sarađujete malo s yezerima, da uđete u taj svet yeza i improvizacije, pa se onda vratite na tog istog Baha, pa zar on neće zvučati drugačije? Ne kažem da će a priori zvučati bolje, ali ćete taj komad ipak gledati drugačijim očima, drugom optikom. A onda malo zasvirate tango ili rok, dakle susretnete se s tom vrstom energije... I kada se ponovo vratite Bahu, u vašem biću i vašim porama biće iskustveno mnogo toga što nije postojalo pre. Sve to daje jednu dubinu, baš kao i kada pročitate knjigu o Bahu, otkrićete nove valere i opet ćete datom delu pristupiti na drugačiji način. Sve je to zajedno veoma bitno, meni barem jeste. A znam da je i mnogim kolegama, koji vole muzičke izazove, pa kada se nakon njih vraćaju svom standardnom repertoaru, vraćaju mu se kao drugačije osobe. Uostalom, i publika vas tada i sluša i doživljava na drugačiji način, iako možda ne zna uvek zašto je to tako, ali oseća razliku u interpretaciji. I hvala bogu da je tako, jer to iskustvo je ono što uliva duh svakom izvođenju, ne samo tehnička priprema.    

Kompozitor Rudolf Haken je za Vas napisao Koncert za violinu, gudače i udaraljke. I kada je u jednom razgovoru opisivao motive, uz prijateljstvo koje vas veže, kao važno je istakao - Vašu duhovitost! Ako tome dodamo padobranstvo, jogu, tango... koliko je za ispunjenost umetnika važno i da živi - van umetnosti?

– Mi i stvaramo umetnost u kontekstu života. I zaista mislim da jedno bez drugog ne može, bar ne može na uspešan način. Pogledajte kroz istoriju neke zaista velike umetnike, koji su bili i velike osobe, svestrane, zabavne... Kada je pred vama intervju jednog Vladimira Horovica, shvatite da čovek toliko zna - o muzici, i o životu, ljudima, uz izuzetan smisao za humor - da ga je fascinantno slušati. A to isijava i iz svake note koju odsvira. Ili Artur Rubinštajn, koji je do svojih četrdesetih više uživao u životu nego što je sedeo za klavirom i vežbao. A onda je spojio izuzetnu pijanističku podlogu sa iskustvom življenja punim plućima. I bio je obožavan i na sceni i van scene. Jednostavno, bez tog života van umetnosti nismo kompletne osobe. A rekao bih da je to bitno i za druge profesije, ne samo za umetnost. Kada živimo u profesionalnoj čauri, onda u tome što radimo, ako nemamo svest i iskustvo o drugim sferama postojanja, ma koliko da smo posvećeni, mislim da ne možemo dosegnuti svoj maksimum.  

Miroslav Stajić