SRPSKO KONJARSTVO IZMEĐU BIZNISA, SPORTA I POMODARSTVA Sve glasniji topot kopita plemenitih grla
Nema medija u Srbiji koji uoči US opena nije objavio informaciju da je Novak Đoković u susret 24. gren slem tituli krenuo sa Kosmaja, na konju Zvezdanu. Poput srednjovekovnog viteza najbolji sportista sveta, sa reketom u ruci umesto mača, još jedanput je na kolena bacio sve koji mu titulu osporavaju, na radost svojih sunarodnika na Balkanu i njihovih istomišljenika širom sveta.
Mnogo više, nego što je Nole, u medijima je druženje sa konjima promovisao najbolji košarkaš na planeti Nikola Jokić, kome su u njegovu štalu u Somboru saigrači iz Denvera, zajedno sa stručnim štabom, doneli MVP priznanje. Lepšu promociju olimpijskog sporta u sezoni na izmaku, poštovaoci tih plemenitih životinja nisu mogli ni da zamisle. Zahvaljujući dvojici veličanstvenih, srpski medijski prostor saznao je, između ostalog, da se ovogodišnja sezona primiče kraju. Još nekoliko prestižnih takmičenja i grla i jahači će otići na zasluženi odmor. A ta sezona koju ispraćamo, daje nadu da se ovaj prestižni olimpijski sport polako vraća na velika vrata. Pre analize, koja o tome svedoči, reč-dve o istoriji konjičkog sporta, njegovim krizama i opstanku, ali i o pojavama koje se ne retko svode na pomodarstvo bogatih i moćnih .
U nekadašnjoj, zajedničkoj nam državi, konjari su znali da kažu kako na zapadu konjičke klubove drži kapital, u istočnom bloku vojska, a u Jugoslaviji – gospod Bog. Tom pošalicom ukazivali su na manjak državne podrške ovom sportu. Da su znali šta im sledi u bliskoj budućnosti, bili bi zadovoljni time što imaju. Tadašnje jake ergele kao što su Zobnatica, Karađorđevo, Ljubičevo, kasnije Bečej, a u sferi kasačkih konja “Halas Jožef” iz Ade, proizvodile su grla visokih sportskih performansi. One su bile temelj konjičkih klubova koji su odgajali takmičarske konje, spremne za vrhunska dostignuća. Najbolji konji lako su nalazili kupce u zapadnim zemljama, negujući i šireći brend naših ergela. Takva baza i državni klubovi u kojima se članarina nije naplaćivala ili je bila simbolična, obezbeđivali su masovnost na domaćim takmičenjima, a položaj tadašnje države omogućavao je da domaća takmičenja ugoste najbolje jahače oba bloka, i sa istoka i sa zapada. Jedno od najprestižnijih takmičenja na Novosadskom sajmu, uz prestižna grla i odgajivače iz okruženja, pamti reprezentativce Libije, Alžira, Nemačke, Italije… Među gostima bio je i olimpijski jahač Dirk Hafemajster i brojni drugi. Istovremeno, na Ljubičevskim igrama, publika je gledala olimpijske pobednike iz Moskve. Sve to pratili su naši najbolji jahači, na domaćih grlima. Skakali su i na turnirima u Evropi, ali i van našeg kontinenta, u Libiji, na primer.
Vojvođanski jahači i ove godine su ostvarili značajne rezultate. Na nedavno održanom državnom prvenstvu gotovo tri četvrtine plasmana osvojili su klubovi iz Pokrajine, a na međunarodnoj sceni boje naše zastave uspešno su branili i jahači iz Novog Sada. Dobitnica „Dnevnikove” godišnje nagrade Ivana Radojčin iz Konjičkog centra Novosadski sajam, čitavu sezonu je briljirala na teškim turnirima u Mađarskoj i Hrvatskoj.
Sezona, inače, još traje. Tako 7. oktobra KK Petras i KK Impuls iz Novog Sada biće domaćini Kupa Novog Sada. Nedelju dana kasnije, na manježu Novosadskog sajma, sledi poslastica za ljubitelje elegantnog i atraktivnog preponskog sporta. U sklopu Sajma sporta, od 13. do 15. oktobra, održava se trodnevni preponski turnir, koji će okupiti jahače iz Srbije, ali i međunarodne učesnike. Osim skakanja za Pehar sajma sporta, na programu su i Kup Vojvodine, kao i prvenstvo Srbije za mlada grla. Sve u svemu, krem na kraju konjičke sezone u Vojvodini.
Raspad države, pa sankcije, odsekli su praktično sve sportske puteve našim konjarima. Besparica je gotovo uništila tržiše i ergele su ostale bez pravih kupaca. Smanjena količina konja, smanjen uvoz kvalitetnih grla za reprodukciju, ispraznile su potencijale klubova. Sve je teže bilo održati sport na nogama. Jahači i treneri su imali izbor: da karijeru nastave u inostranstvu ili da tavore kod kuće. Državnim klubovima bilo je sve teže. Rečju, devedesete su oborile konjički sport na kolena. Za razliku od toga, u bivšim republikama, kao na primer u Sloveniji i Hrvatskoj, ovaj sport je dobio bogate mecene, a blizina zapada učinila je svoje – krenuli su napred korakom od sedam milja.
Negde baš tada u Srbiji su osnivani klubovi privatnom inicijativom koji su pokušali da rade na tržišnim principima. To je i bio zametak današnje konjičke scene. Bez pomoći države, ali samopregornim radom entuzijasta, konjarstvo je počelo da se vraća na noge. Takoreći, vatra je sačuvana. Ova inicijativa pomogla je da se spremno dočeka prekid sankcija i uspostavi nova kopča sa inostranstvom.Već prve godine novog milenijuma naši jahači su se vratili na balkanske smotre. I odmah su osvajali medalje. U periodu koji je usledio, domaći konjanici, pojačani kolegama koji su radili u inostranstvu, nizali su uspehe. Primera radi, naš internacionalac Draško Dokić bio je vicešampion Balkana u seniorskoj konkurenciji. Gotovo da nijedna Balkanijada nije prošla, a da se na njoj nije zavijorila srpska trobojka.
Uz naše nastupe u inostranstvu, budila su se i domaća takmičenja. Novosadski sajam, kao paradigma uspešnog centra konjičkih zbivanja, pokrenuo je Sajam konjarstva, “Horsvil”, koji je okupio učesnike iz desetak zemalja i postao prepoznatljivi deo međunarodnog konjičkog kalendara. Uskoro je usledio i prvi Balkanski šampionat u dresuri koji je održan na Novosadskom sajmu. Na ponos sviju koji su u novi život konjarastva u Srbiji verovali, Šampionat je okupio svetski konjički krem, a otvorila ga je tadašnja predsednica FEI, princeza Haja od Jordana. Koju godinu kasnije, posle pauze od tri decenije, organizovan je i prvi zvanični FEI CSI turnir. Na horizontu sve realnijerenesanse konjičkog sporta, i manježi su počeli da se pune, isto kao i tribine.
Ekskluzivnost ovog sadržaja sve je više privlačila imućne ljude. Uz one stare konjare, koji su preživeli sve nedaće, ta nova finansijska injekcija davala je efekte. U Srbiji su počeli da niču novi, privatni konjički centri i ergele, od turističkih, pa do vrhunskih sportskih objekata. “Mekše granice” rezultirale su eksplozijom uvoza grla za sport ali i priplod. Takmičenja su počela da prate međunarodne standarde. Tržište je živnulo. Delovalo je da sve ide u dobrom smeru. Ipak, kako biva, prepreke su ostale brojne.
Privatna inicijativa bila je brža od zakonodavca. Neusklađenost propisa dovela je do toga da je niklo desetine “škola jahanja” koje funkcionišu bez nadležnosti sportskih saveza, bez adekvatnog kadra, bez poštovanja struke, često ugrožavajući bezbednost i jahača i grla. Zastarele zakonske procedure usporavaju inicijative, jer država još uvek ne prepoznaje privredni potencijal konjarstva, kao što su ga prepoznali u regionu, gde već ubiraju milione evra profita. Neusklađenost naše i evropske regulative još uvek granice čini barijerom za sport. Primera radi, Srbija i pored obaveze čipovanja grla, još uvek nema bazu podataka u kojoj bi se znalo koliko uopšte ima konja i koja su to grla. Legalni uvoz vakcina gotovo da i ne postoji, a veterinarska infrastruktura je daleko iza potreba savremenog sporta.
Sve ove nedaće teme su srpskih konjara. Ono što raduje jeste da su neki naši svetski poznati ljudi priklonili konjarstvu. Najpoznatiji među njima je svakako Nikola Jokić, koji je postao, osim košarke, i promoter srpskog konjarstva u svetu. I nije jedini. Takva kadrovska pojačanja, veruju konjari, učiniće njihove napore vidljivijim i pomoći da se postojeći potencijal pretvori u istinsku renesansu konjičkog sporta. Kao jedno od rešenja, oni vide otvaranje nacionalnog centra konjičkog sporta. To bi, smatraju, dovelo do šire ekspanzije konjarstva kao sporta, ali i kao unosnog biznisa. U tom smeru idu njihove brojne inicijative. Izdvajamo jednu, vrlo originalnu i korisnu, ali na dugom štapu: uspostavljanje domaće rase – srpski sportski konj. Takvi ciljevi bez državne podrške nisu dostižni, ali srpski konjanici i dalje u manježima sanjaju taj svoj san. Gledajući preko ramena, u prošlost, njih je teško izbaciti iz sedla.
Lazo Bakmaz