SOMBORSKI KUVAR I FRIZER U SLUŽBI KRUNISANIH GLAVA ENGLESKE DINASTIJE VINDZOR

Dobio Čarli i staparski, pirotskom sličan, ćilim, izdivanio se sa ovdašnjim domaćicama, probao autohtonu pitu listaru i vratio se za stoni Beograd, ostavljajući u čudu Somborce zbog čega se odlučio baš za njihovo selo negdanjih dunavskih gusara.

Misterija destinacije, tada samo prinčevske, posete Srbiji, pored uštogljenog i tajanstvenog starostavnog kraljevskog protokola kuće Vindzora, mogla bi da se krije i u pasiji Britanaca da jako vode računa o detaljima istorije svoje dinastije, što ih u neku ruku ipak dovodi u vezu sa Somborom i njegovim stanovnicima ma koliko to izgledalo apsurdno. Jer upravo u somborskim potomcima srpskih i bunjevačkih graničara, Vindzori, koji su se tada još uvek beležili kao Saks Koburg i Got, pre stotinak godina su imali, pored ostalih, i Somborce u svojoj službi.

Naime, „kopajući“ po varoškim arhivama ovdašnji hroničar Milan Stepanović je na svom sajtu „Ravnoplov“ podsetio zaboravne sugrađane da se pre više od jednog veka upravo jedan Somborac, frizer Aleksandar Vitković, brinuo o izgledu ženskih članova imperijalne dinastije Gordog Albiona, dok je poodavno poznato da je drugi Ravangrađanin, Aleksandar Horvatić, bio kraljevski kuvar na istom dvoru. Kako se Marsela, mati Vitkovićeva, devojački prezivala Radin, što je prezime koje se vezuje isključivo za Stapar, dokono se može zaključiti da je Čarls Treći poželeo da poseti selo iz kog korene vuče frizer koji joj je kolmovao prababu Meri, te babu i stara-majku Elizabetu, ali i varoš u kojoj je rođen i glavni kuvar na krunidbenoj svečanosti dede Džordža  Šestog i već narečene,  ugoveke kraljice majke Elizabete.

Priča o Somborcima na dvoru Vindzora počinje 1861.godine kada se u Somboru, od oca Martina i matere Marsele, rađa Aleksandar Vitković, koji se nakon završene osnovne škole u rodnom gradu uputio u Peštu, ne bi li postao šegrt u frizerskoj radnji za gospođe, što je tada bilo vrlo redak zanat. Posle naukovanja u ugarskoj prestonici sada već frizer Aca odlazi u carstvujušću Vijenu, koja nije zadovoljila njegove ambicije, pa ga sa svega 22 godine života pronalazimo u Londonu kao kreativca u frizerskom salonu namenjenom isključivo za predstavnice engleske aristokratije.

Za svega nekoliko godina Vitković je postao ljubimac dama iz visokog društva, pa i nije bilo iznenađenje kada je usledio poziv na dvor Vindzora, na kome je uskoro postao i lični frizer tadašnje princeze od Velsa, Meri supruge budućeg kralja Džordž Petog, sina tadašnjeg engleskog kralja Edvarda Sedmog i unuka kraljice Viktorije, a opet prababe aktuelnog kralja Čarlsa Trećeg. Kada je 1910. Džordž  Peti postao kralj Ujedinjenog Kraljevstva, a njegova supruga Meri kraljica i Somborac Aleksandar Vitković se uzdigao u rang kraljevskog frizera, što je bio položaj na kome je ostao punih 20 godina, što mu je možda (nikada nećemo znati) omogućilo da u sumrak života na dvoru protežira jednog od svojih zemljaka, mladog imenjaka Horvatića.

Drugi Aleksandar u Lonodu se obreo takođe preko Beča, u kojem je, kao potomak čuvenih somborskih gostioničara i vlasnika legendarne restauracije „Elefant“, ali i kuvarski šegrt imperijalnog domaćinstva ruskih samodržaca Romanovih, proširivao kulinarske vidike. Na preporuku Lajoša Kasnara, vlasnika lanca najpoznatijih restorana u Evropi toga doba, počeo je da šefuje u poznatom hotelu „Graben”, da bi se nakon nekoliko godina prebacio u mondenski Salcburg i tamošnji čuveni „Mirabel“.

Tadašnja aristokratija nije mogla da se zasiti Horvatićevih đakonija, a kako riba ide gde je dublje a čovek gde mu je bolje, Aleksandar je ubrzo prešao Lamanš i skrasio se u Londonu, kao neprikosnoveni arbiter kuhinje čuvenog londonskog  „Vinston” hotela što je bila uvertira i za najznačajnije priznanje tadašnjeg, a po svemu sudeći i današnjeg sveta kulinarstva. Impresionirani odbijanjem ponude da vodi računa o ishrani najmoćnijeg čoveka na planeti, američkog predsednika Frenklina Delanoa Ruzvelta, gazde „Vinstona” su mu ponudile novi ugovor, a i Fortuna mu se osmehnula.

Kako se tadašnji monarh Gordog Albiona, Edvard, zaljubio u američku raspuštenicu Volis Simpson i namerio da je, čak po cenu abdikacije, vodi pred oltar, pravo da rukovodi imperijom nad kojom nikada ne zalazi sunce dobio je njegov brat Džordž.  Ratni kralj Džordž Šesti i njegova supruga, Elizabeta, prihvatili su se časti i dužnosti upravljanja još uvek moćnom imperijom, a kako bi se ta moć demonstrirala, valjalo je i sam čin njihovog krunisanja učiniti što veličanstvenijim. I kao logično rešenje za glavnog kuvara se nametnulo ime direktora prestižnog restorana „Vinstona” Aleksandra Horvatića. Već sama činjenica da je ovaj Somborac sastavio meni za krunidbenu svečanost i rukovodio aranžmanom krunidbene večere i vindzdorskom kuhinjom tog 12.maja 1937. godine, donela mu je i zvaničnu titulu kraljevskog kuvara i time ga uvela u galaksiju gurmanskih besmrtnika.

Tada, kao i formalni kraljevski kuvar, odlučuje se za samostalni put i pred početak rata u Pešti otvara svoj ekskluzivni restoran „Zlatan cvet”, u kome su na jelovniku bili gotovo svi svetski kulinarski specijaliteti. Mada je i za tadašnje prilike ovaj posao izazvao pravu pomamu kod dobrog dela peštanske „hoh” javnosti, somborski svetski kralj kulinarstva nije dugo uživao u teškom mukom stečenoj slavi, pošto je svega nekoliko dana pre napada Nemačke na Poljsku i samim tim početka Drugog svetskog rata iznenada preminuo. Sa svega 47 godina Horvatić je kao zvanično najbolji svetski kuvar po vlastitoj želji, za razliku od svog imenjaka Vitkovića koji je večnu kuću pronašao u Londonu, sahranjen u porodičnu grobnicu u svom rodnom Somboru, koji može da se pohvali da je hranio i ulepšavao engleske krunisane glave.

Milić Miljenović