(FOTO) Maleni Tadžikistan nikoga se ne boji, s obzirom na to da ima dva velika brata – RUSIJU I KINU

A sami Tadžici su persijski narod, jedini u Srednjoj Aziji, gde su narodi u ostale četiri republike turkijski narodi: Kazasi, Kirgizi, Turkmeni i Uzbeci. Dakle, za razliku od komšija, gde reči prepoznajemo iz naših turcizama ili njihovih rusizama, ovde, pošto su Tadžici Indoevropljani, prepoznajemo mnoge reči.

Ustali smo tog jutra u Taškentu, i otišli na autobusku stanicu gde smo od jedine žene koja nije znala ruski, kupili sjajne čebureke, i pogodili se za taksi do granice koja je 50 km udaljena. Tamo smo morali izaći i preške preći granicu, pokazati e-vizu, i pogađati se za put od granice do obližnjeg Hudžanda, sa novim taksistom, jer je iz nekog razloga nedozvoljeno da isti taksi prelazi granicu. No, nema veze. Odmah se tu „nacrtavaju“ lokalni likovi koji menjaju sume u somonije i opskrbljeni smo novcem, primaju i dolare, evre i rublje, i to je manje-više to.

Idemo kroz plodna polja nekadašnje Sogdijane, najdalje zemlje na severoistok do koje je stigao Aleksandar Veliki. Deluje potpuno sumanuto doći iz Grčke i osvajati Tadžikistan pun gudura, i Avganistan, još pustiji, ali tada to valjda nije bila toliko bezumna ideja, te je Aleksandar odlučio da „posadi“ ovde još jedan grad, po svom starom, dobrom, običaju, nazvavši ga Aleksandrija. Svi se gradovi zovu Aleksandrija osim jednog, koji je nazvao po svom konju. Konj se zvao Bukefal, jer je imao šaru bika na glavi („Bikoglavi“) a to je danas Dželam u obližnjem Pakistanu.

Ova Aleksandrija od koje će nastati Hudžand, dobila je ime Aleksandrija Eshate ili Eshata, odnosno „Najdalja Aleksandrija“. Nalazi se na obali reke Sir-Darja, koja se tada zvala Jaksart. Aleksandar Veliki (Makedonski) stigao je do reke Jaksart, 329. godine p. n. e. a ja svega 2342 godine kasnije. Ali je uzbuđujuće videti reku baš u gradu koji je on osnovao i dao naziv po sebi. Danas je to Hudžand, prestonica severnog Tadžikistana, plodnog i manje brdovitog.

Od 1936. do 1991. bio je poznat kao Lenjinabad (Lenjingrad na tadžičkom), a posle raspada SSSR odigrao je ulogu u tragičnom Tadžikistanskom građanskom ratu, i to sa pozitivne strane. Naime, Tadžici u Avganistanu su bili vatreni mudžahedini već godinama, i krenula je ideja da se Tadžici «vrate korenima», islamu, persijskom pismu, i da se možda i ujedine. Taj genijalni naum je dolazio iz Dušanbea, koji se jedno vreme zvao Staljinabad i koji je bio naklonjeniji islamu. Zemlja se instantno pokidala na dva dela, rat je trajao pet godina, intervenisali su i Kazahstan, i Rusija, a naročito Uzbekistan (Uzbekistan sa više od 20.000 vojnika, Rusija sa preko 15.000, Kazahstan sa 10.000) i mudžahedini su 1997. proterani. Hudžand je bio za sekularnu vlast, i iako je zemlja stradala, Hudžand se danas smatra svetionikom slobode. Danas su Tadžici verni sunitskom islamu, integracijama sa Rusijom i Kinom, ćirilici, i persijskom nasleđu uz puno sekularizma i malo marama, uglavnom kod mlađe populacije i baka na selu.

Idemo u predivan zeleni park na obali Sir-Darje. Prvo što se uočava je Kolonada velikana tadžičke istorije, a onda ulazimo dublje u park. Jeste u planinama ali je vrlo sparno već u maju. Strašno, zagasito zeleno. U centru parka je spomenik Kamoliju Hudžandiju, srednjovekovnom perso-tadžičkom pesniku. Naime, u to doba, kao i kod Slovena, bile su male razlike u persijskim jezicima, pa su tako farsi i tadžički bili veoma bliski (bili su jedan jezik do 1000. godine, kao i svi slovenski jezici ili svi nordijski). A onda su se u centralnu Aziju doselili turkijski narodi i počeli su ovaj deo persijskih naroda zvati persijskom rečju za Tuđina, koja glasi Tadžik; (čak je i slično, indoevropski koren), i na kraju su Tadžici i sami prihvatili to ime.

I opet, nešto što nam bode oči. U Centralnoj Aziji prostranstva su gola - stepe, polupustinje, pustinje, kamene planine. Ali gradovi su puni zelenila i drveća, parkova i cveća. Sve suprotno od nas koji smo isekli svo drveće po gradovima. Odmah pored parka, obnovljena tvrđava iz doba Puta Svile, a kažu sa je slično izgledala i u Aleksandrovo vreme. U njoj je danas Muzej Sogdijane. Ahh... Sogdijana, Horasan, Harezam, Baktrija... sva drevna imena iz priča i stripova o Aleksandru, konačno uživo.

Tadžicima je ostala neverovatno mala teritorija s obzirom da su bili najveća kultura i država srednjega veka u Srednjoj Aziji. Svi okolni jezici nose snažan tadžički pečat, tadžička imena su popularna. Samarkand i Buhara imaju 35% i 70% Tadžika (ili više), u celom Uzbekistanu nepoznat broj miliona, u Avganistanu ima 16 miliona Tadžika, a u Tadžikistanu svega 10 miliona stanovnika od kojih je dosta manjina, naročito Uzbeka (preko milion) Pamiraca. Hudžand nosi jasne znake socijalizma i njegove arhitekture. Grad je sovjetski, ćiriličan, miran, ima sjajan sladoled. Poznati su po njemu. A kako i neće kada su ga Persijanci izmislili. A Tadžici i jesu Persijanci.

Od prvog dana smo bili atrakcija, svi su se javljali na ulicama, hteli da se slikaju i pričaju sa nama. Vesele tadžikistanske učenice u poseti Istorijskom muzeju Hudžanda su jedva čekale da se slikaju sa nama. U Muzeju nam je kustos objašnjavao istoriju, i znao je sve o Srbiji, i razmenjivali smo reči koje su iste u oba jezika.

Koliko je neverovatno doći ovoliko daleko i osetiti da si među „braćom“, na neki način. Delili smo indoevropske korene, Aleksandrovu imperiju (tamo je sve u znaku Aleksandra, a u obližnjem Skoplju ovog vladara ne manjka), onda došao socijalizam i zgrade i ulice izgledaju sasvim slično, kao i odevanje. Da nije bilo Rusije i SSSR, ovo bi bilo kao Avganistan. I na kraju krajeva, Tadžici vole svoju braću u Avganistanu, ali im se ne živi u istoj državi. Sasvim su zadovoljni situacijom da su duboko u inicijativi „Pojas i put“. Kaže nam taksista: „Rusija i Kina, dva velika brata. Ničeg se ne bojimo!“ i smeje se.

Žikica Milošević