METROPOLA TAŠKENT, PRESTONICA BIVŠE SOVJETSKE REPUBLIKE UZBEKISTAN, NIJE ZABORAVILA ĆIRILICU Staljinova topla varijanta Sibira

Znao sam i da je srušen do temelja u zemljotresu otprilike kad i Skoplje, te su zato dva grada - pobratimi. Učili smo to u školi u lekcijama iz Srednje Azije gde sam omađijano gledao Samarkand, Buharu i Hivu. Taškent – hmmm... nisam puno očekivao. Rekli su u toj lekciji da je tamo sve novo, sovjetsko, jedan ogroman novosadski Liman plus Novo Naselje, a gotovo sve staro otišlo je šezdesetih dok se nemilosrdno zemlja tresla. No, idemo u prestonicu Uzbekistana.

Avion iz Nukusa je koštao tek nekih 40 dolara i leteo sat i deset minuta, a dočekao nas vreli i sparni majski dan. Opet kontraintuitivno, jer smo mislili da će grad okružen polupustinjom biti suv, ali gradovi su u ono doba podizani da budu u zelenim oazama i pored vode. Sve isparava i mnogo je toplije nego što pogrešna intuicija pretpostavlja. A da sve začini, tu je geografski položaj, jer je Taškent na pet kilometara od granice sa Kazahstanom.

Malo istorije: pre islamskog od sredine 8. veka, grad je bio pod uticajem sogdijske i turkijske kulture, i vrlo persifikovan, zbog značajnog mešanja persijskih i turkijskih naroda, što je više nego vidljivo u fizionomijama. Nakon što ga je Yingis-kan uništio 1219. opet je izgrađen i profitirao od Puta svile, koji je tuda prolazio. Od 18. do 19. veka je postao nezavisni grad-država, pre nego što ga je ponovo osvojio Kokandski kanat (i Kokand je u Uzbekistanu, nedaleko odatle). Pao je pod rusku imperiju 1865. a Rusi zaključili da je baš sjajno da on postane glavni grad ruskog Turkestana. Kasnije se Carstvo raspalo, a u sovjetsko vreme, bio svedok velikog rasta i demografskih promena. Nekom smrkne, nekom svane, a Taškentu svanulo zbog druga Kobe, te je silno narastao usled prisilnih deportacija iz celog ŠSR – Staljin je mislio da je ovo “kraj sveta”, samo ne tako strašan kao Sibir. Makar ima sunca i toplote. Veliki deo Taškenta je uništen u zemljotresu 1966. pa je malo ostalo i islamske arhitekture, koju smo toliko obožavali u celom Uzbekistanu, tako da je izgrađen iz pepela, kako se to poetski kaže - zapravo je iz šuta i prašine, ali da ne sitničarimo. Postao je pravi sovjetski grad, metropola, i do 1991. bio je četvrti po veličini grad u ŠSR, posle Moskve, Lenjingrada i Kijeva.

Ovo je i danas najveći grad Centralne Azije sa 2,5 miliona ljudi, a pola miliona su Rusi, tj. petina što je posledica nedavnih izbegličkih, odnosno ekspatskih talasa, iz Rusije zbog rata, ali da ne pomislite da je to puno: jeste da ih je bilo sve manje i manje posle proglašenja nezavisnosti, ali u vreme SSSR, na popisu iz 1989. beleži se čak 34 odsto, a popis iz 2008. pokazuje nezavidnih svega 13 procenata Rusa. Bilo je to zlatno doba Rusije i izolacije Uzbekistana pod Islamom Karimovim. Danas je tu Šavkat Mirzojojev, koji je zemlju otvorio, i nada se da će Taškent ponovo postati centar trgovine Srednje Azije, što je titula koju je ustupio Alma-Ati u susednom Kazahstanu. I približavanje Evroazijskoj uniji je u toj svrsi, jer Kazahstan enormno profitira od članstva u njoj i saradnje s Kinom – Uzbekistan tek sad otkriva čari ne-neutralnosti. Elem, Rusi su ovde digitalni nomadi, jeftinije je od Srbije, a svi tržni centri i brendovi su ovde, tako da imate utisak da ste u Evropi, iako ste baš daleko od nje. A i žena sa maramama, taman ih je koliko u Beču ili Parizu, pa evropskog dojma ne manjka.

Taškent je savršeno zelen. Neverovatno zelen. Za razliku od drvofobične Srbije, gde su gradovi okruženi zelenilom a gradski oci se trude da ih zabetoniraju što je više moguće i dignu temperaturu na 50 (valjda da se čeličimo ili da se pokažu klasne razlike – bogati svakako ne šetaju, već  vozikaju u klimatizovanim autima i ulaze iz klimatizovanih šošing molova u klimatizovane stanove, dok se običan čovek preznojava i na pločniku i pored ventilatora), Taškent je cvetni grad. Bulevari po meri čoveka, travnjaci, drvoredi, jeste da je sve socijalistički, ali onako kako smo učili da će naša domovina biti cvetna bašta. Samo što nije naša nego njihova, ali s obzirom koliko je ovo svetski grad i koliko su lepe žene, možda bude i naš jednog dana,samo da nam još malo ponestane živaca za Evropu. Savršena organizacija nas čini pomalo tužnim jer bi takav Beograd trebao biti. Morao bi malo prepisivati od Taškenta, po zelenilu, javnom saobraćaju, a i  tome kako se pacifikuje gotovo duplo više stanovnika. Metro-stanice su sovjetske, znači, lepši je metro nego stambeno naselje - kao muzej je, a karta je, kad proračunamo 14 dinara za jednu vožnju. Naravno da se niko ne švercuje jer svi su visoke svesti a i država je obzirna prema građanima. Postoji i Meyik Siti u centru, kao neki autlet koji bi Dizni pravio – fejk-turizam na delu, ali svakako lepše od Promenade. Svi mladi obožavaju ovaj deo, a mnogo mladih žena ima marame na glavi. Dobrovoljno. Ali, starije žene ih ne nose. Mlađe generacije su konzervativnije – nije samo kod nas.

Zapravo, najlepša u ovoj zemlji je njena tolerancija – piše se ćirilice, latinica, ruski, uzbečki, filmovi se titluju na dva jezika ođednom (gornji titl je uzbečki, donji ruski!), ko hoće nek nosi maramu, ko neće ne mora, ko voli veru nek voli, ko je moderan neka bude. I za kraj – opet prolazimo kao „njihovi“ – 12 odsto Taškenta su Tatari a izgleda da smo jednoj baki baš priličili Jovana i ja (tamniji deo naše četvorke) na Tatare. Raznežila se kad sam rekao da sam bio na njenom Krimu. Neće ga više nikad videti, što zbog godina, što zbog rata, ali je rekla da je to najlepši kraj sveta. Ostavila ga je zbog ljubavi prema Uzbeku iz Taškenta, ona plavooka i plavokosa, on visok i crnomanjast i pomalo kosook. Ljubav nas meša, spaja, i zbog nje nas ima svuda, i ovako raznih. Raznežili smo se i mi dok je sumrak padao na grad od kamena. Nekad. Sad od bulevara i cveća.

Žikica Milošević