Godišnjica smrti OMILJENOG SRPSKOG KRALJA Petar I Karađorđević - strogo ustavni vladar, uzdržan, a evo čemu je posebno BIO SKLON

Njegova vladavina (1903 – 1921), ispostaviće se, bila je period najvećeg uspona savremene srpske države, vreme velikih ratnih pobeda od 1912. do 1918. i nastanka nove države 1. decembra 1918. godine.

Nastankom Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevine SHS od 1921, postignuto je nakon vekovnih težnji i teških borbi, ujedinjenje svih srpskih istorijskih i etničkih zemalja. 

Kralj Petar bio je omiljeni vladar, držao se uzdržano, skoromno, neupadljivo. Dogodilo se da je na presto stupio posle Majskog prevrata 1903, kada je ugašena dinastija Obrenović.

Nije to bio tako prijatan moment kako se na kraju ispostavilo. Konkretno, krvavi prevrat, kada su ubijeni Kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga, maja, odnosno juna 1903, užasnuo je tadašnju Evropu. Kralj Petar je prema tome došao na presto Srbije u senci teških optužbi i brojnih zahteva zvaničnika pojedinih evropskih zemalja da učesnici u prevratu budu kažnjeni, a u svakom slučaju uklonjeni sa zvaničnih pozicija.

S druge strane, pojedini oficiri učesnici zavere odnosno prevrata 1903, u potonjem periodu ponašali su se neretko nedisciplinovano, samovoljno, ponekad i bahato.

Isto tako, za razliku od Obrenovića, posebno kralja Milana, ali i Aleksandra, novi kralj Petar Karađorđević nije se držao nedodirljivo, nije negovao sliku monarha neprikosnovene institucije. Nije bio okružen nikakvim sjajem niti ičim glamuroznim.

Istina, upravo zbog neobuzdanosti oficira pučista novi kralj nije ni bio u prilici da se ponaša odlučnije. Posebno je to bilo vidno prvih godina posle prevrata, ali i docnije sve do Prvog svetskog rata.  

Kralj Srbije bio je od 1903, do 1918, a potom Srba, Hrvata i Slovenaca, do smrti avgusta 1921. Istina, leta 1914, on je i formalno prepustio vlast prestolonasledniku, potonjem kralju Aleksandru, koji je tada postao regent.

Kralj Petar I, kog je narod sa dozom neverice, pa i nipodaštavanja, imajući u vidu ono što je okruživalo njegove prethodnike na prestolu Srbije, nazivao, jednostavno – Čika Pera, upamćen je po nazivu koji je zvanično dobio posle pobedonosnih ratova – Oslobodilac.

Njegov naslednik, Aleksandar, tragični kralj koji je zapravo na svojim leđima izneo sve pobedonosne ratove od 1912. do 1918, posebno Svetski rat, dobio je tada naziv -  Ujedinitelj. I on je to zaista i bio.

Petar Karađorđević, rođen je u vreme dok je njegov otac knez Aleksandar vladao Srbijom, u Beogradu leta 1844. Bio je peto dete kneza Aleksandra i kneginje Perside. Gimnaziju je okončao u rodnom Beogradu, da bi se pošto je njegov otac na osnovu odluka Svetoandrejske skupštine 1858, proteran sa prestola, našao u izgnanstvu. 

Školovao se nadalje u Ženevi, Parizu a potom i na znamenitoj francuskoj vojnoj akademiji Sen Sir, koju okončava 1864.

Bio je sklon i literaturi i umetnosti uopšte. Otuda bavljenje slikarstvom, fotografijom, koja je tada bila novitet, skup i čudesan.

Bio je uopšte sklon modernom, pa i demokratiji, ispostaviće se iskreno. Otuda i njegov često pominjani prevod znamenitog dela "O slobodi", Džona Stjuarta Mila, prvobitno štampan u Beču 1868.

Sa druge strane, učesnik je Francusko pruskog rata 1870/71, kada dobija i najviše priznanje, Legiju časti. Kako se neretko pominje, bio je jedini evropski vladar koji ga je stekao na bojnom polju.

Takođe kao dobrovoljac učestvuje u ustanku u Bosni 1875, gde je vodio jedan odred, pod imenom Petar Mrkonjić. Otuda naziv bosanske varošice Mrkonjić grad, ranije Varcar Vakuf.

Posle tragičnog ubistva kralja Aleksandar Obrenovića, Skupština Srbije ga je 15. juna 1903. proglasila za kralja. Ima je tada 59 godina.

Bio je strogo ustavni vladar, uzdržan, bez ambicija da se meša u međustranačka nadmetanja oko prevlasti, veran načelima demokratije. U tom smislu on je uneo sasvim novu dimenziju u srpski politički život.

Uopšte, period njegove vladavine potonja istoriografija opisala je kao period najčistije demokratije u srpskoj istoriji.  

Tu negde, kao i u vidnom ekonomskom usponu, uprkos brojnim teškoćama i nezavidnim međunarodnim okolnostima, poput trgovinskog sukoba sa Dvojnom monarhijom ili Aneksione krize, leži i razlog onovremene popularnosti Srbije na širem južnoslovenskom prostoru. Za razliku od Austrougarske, pogotovo Turske, koje su bile zemlje još preovlađujućih feudalnih formi, tadašnja Srbija je bila zemlja ostvarenih sloboda.

U najtežim danima Prvog svetskog rata, kada je trebalo podići moral iscrpljenih vojnika odlazio je na prve linije fronta, hrabrio i bodrio. Godine 1915. stari kralj zajedno sa srpskom vojskom prelazi preko planinskih bespuća i vrleti do jadranske i jonske obale.

Formalno, na prestolu se nalazio do smrti avgusta 1921, kao ličnost koja je uživala opšte uvažavanje, iako zapravo već godinama nije vladao.

Iz ličnih sredstava, s velikim naporima, podigao je zadužbinu crkvu Svetog Georgija na Oplencu u Karađorđevoj Topoli, gde je sahranjen, on i drugi pripadnici porodice Karađorđević.