INTERVJU - NIKOLA RISTANOVSKI, pozorišni i filmski glumac: Svaka je uloga novi prijemni ispit

Na početku predstojeće sezone u Narodnom pozorištu u Beogradu igraće u Lebovićevoj „Lutki sa kreveta broj 21“ u režiji Egona Savina, psihološkoj drami koja govori o životu u koncentracionim logorima i vremenu Drugog svetskog rata. Već bezmalo tri decenije Ristanovski je prvak Makedonskog narodnog pozorišta, s tim da sličan status ima i u beogradskom Narodnom, iako nije stalni član ovog teatra. Stoga razgovor sa jednom od najvećih regionalnih glumačkih zvezda i počinjemo pitanjem kako to da se ipak opredelio da ostane vezan za Skoplje?  

– Nekako sam se dosta selio u životu. S druge strane, u osnovi i nije pitanje gde ću se ukotviti. Nismo mi previše daleko. I u tom smislu sam odlučio da ostanem u Makedoniji, ali to ne znači da nisam spreman da radim svuda gde osećam da to ima smisla. I gde se razumemo. Pod tim okolnostima i krećemo sa Egonom u novu predstavu.

Nakon saradnje sa Egonom Savinom na predstavi „Derviš i smrt“, koja Vam je donela i Sterijinu nagradu, potpuo drugačiji tekst i potpuno drugačija uloga?

– Moja prva predstava sa Egonom je iz 1995. godine, kada smo u Skoplju radili „Zločin i kaznu“. I onda se to nastavilo u Crnogorskom narodnom pozorištu, sa „Nigde nikog nemam“ Edvarda Bonda. Zatim je došao „Derviš“ te 2008. I sad Lebović. Ali, da, potpuno drugačija uloga. Kaže mi Egon: Dosta si spašavao svet, hajde da malo igraš i zlikovca. I, naravno, kada mi je dao tekst, koji nije obiman, ali toliko zadire u srž niza ozbiljnih stvari, shvatio sam to kao dodatnu obavezu. Kao da sam ponovo na prijemnoim ispitu. Moj doživljaj dramske umetnosti je takav da moram svaki put da krećem od nule, jer, bar za mene, u ovom poslu nema minulog rada. I pored toga što, eto, Egona i mene spajaju decenije saradnje i fenomenalna iskustva, doživljavam ceo proces kao da ipak moram da se vratim u „školsku klupu” i sve počnem ispočetka.

Kada glumac stekne određeno iskustvo na sceni, pa i na filmu, već polako počinje da formira određene karaktere. Ali kako onda iz te pozicije izbeći manir, nešto što se kolokvijalno zovu „fioke“?

– Tu postoje dva odgovora. Jedan je da bi meni bilo dosadno da se ponavljam. Jer otkrivajući neke stvari u ovom poslu, puno toga otkrivaš i o sebi. Sigurno da se ponekad podsvesno nameću određene fioke, ali mislim da imam dobre antene da ih izbegavam tamo gde je to moguće. A drugi odgovor je da ja možda i nisam bog zna kakav glumac. Više se osećam kao neki provodnik. Tako je, recimo, bilo u susretu sa Mešom Selimovićem. Natovariš na sebe okolnosti i pokušavaš da određenu priču dovedeš do prvog lica jednine. Šta će to da izazove... e pa tu treba malo iznenaditi i sebe samog. Ponekad to uspe, ponekad ne, ali ja pokušavam da na tom pristupu istrajem. Inače, i „Lutka” je specifičan tekst, precizan je, nema prostora za egzibicije. Naigrao sam se svake vrste pozorišta i ovo je za mene potpuno novi izazov. Možda će zvučati čudno, ali, da, baš sam uplašen. Međutim, s druge strane, ni ne volim da sebi nameštam neko sigurno tlo, jer smatram da postoje fenomenalni glumci koji se upravo u takvim okolnostima mnogo bolje snalaze. Ja ipak težim tome da mi tlo bude uvek bar malo klizavo.

Da li je ta „nesigurnost“ proizvela da niste od glumaca koji „iskaču iz fružidera“. Bez obzira na nespornu veliku popularnost i u Severnoj Makedoniji i u celom regionu, niste išli iz predstave u predstavu, iz filma u film...

– Iza toga što me možda nije bilo previše krije se, svakako, i neka svesna odluka, ali možda tu postoji i nešto što je ipak prozaičnije. U proteklih više od dve decenije, uvek sam imao u pozorištu između 6 i 8 aktuelnih predstava na repertoaru,što u Skoplju, što u Beogradu, što na drugim mestima. I ti su me naslovi držali „našpanovanim“ da imam obavezu prema tim ulogama, od kojih neke traju veće petnaestak godina. I to oduzima puno energije i vremena da bih mogao da prihvatam puno novih stvari. To me istovremeno drži i artikulisanim, jer realno, ne osećam da ima puno toga što mi je baš neophodno. S treće strane, volim da uloge pripremam temeljno. Dakle, nije u pitanju nekakav čist koncept, već jednostavno ne mogu da instat radim stvari. I zbog sebe i zbog drugih.

Pretpostavljam da je upravo Vaša prezauzetost i bio razlog što, uprkos pozivu Srpskog narodnog pozorišta, ipak niste bili deo „Poslednjeg balkanskog vampira“ Dejana Dukovskog i Aleksandra Popovskog, iako je to bila njihova velika želja?

– Dukac, Aca i ja smo generacija, toliko se dugo znamo, a uz to smo Aca i ja mnošrtvo predstava zajedno iznedrili, od kojih se neke i danas na repertoatu, kao što je „Život Molijera“. Nažalost, stvarno je bila velika gužva da nikako nismo uspeli da se uskladimo. Ali nadam se da ću bar stići da gledam predstavu. I da će još biti prilika za saradnju sa SNP-om...

U novom milenijumu, a pogotovo poslednjih nekoliko godina, gotovo da nema filma u čiju realizaciju nije uključeno više država iz regiona, a sve više takvih koprodukcija ima i u teatru?

– Za mene su sve različitosti bogatstvo. I to stvarno nije nikakva floskula. Pogotovo kad te različitosti imaju nekakvu zajedničku bazu. Uvek sam govorio o tome da volim da radim tamo gde se razumemo a ne moramo ni da razgovaramo. Gde mogu da ispričam vic koji će svi razumeti. S druge strane, ovi prostori imaju toliko toga zajedničkog – i naravno štošta i različitog - da je to dovoljno dobra baza za saradnju, ne samo iz tih čisto pragmatičnih raloga, dakle ne samo zbog finansija, produkcije... već i zbog suštinskih stvari. Mora da postoji strujanje vazduha, mora da ima zajedničkog maštanja, pa i polemike, na kraju krajeva... Pogrešno je zatvarati se u palanke, to ne nosi kvalitet.  I to mi je zaista jedan od motiva da, kad mi je teško da se pokrenem, da odlazim, vraćam se, ipak vozim hiljadu kilometara. Takvi momenati me drže, jer mislim da ima smisla...

Kao neko ko je ostvario vrhunsku karijeru i na filmu i u teatru, da ste ipak nađete u situaciji da morate da prelomite „kojem se carstvu privoleti”, šta biste izabrali?

– Svakako mislim da sam ja pre svega pozorišni glumac. I... eto (smeh)

M. Stajić