KO JE PRIMIO PRVU VAKCINU U SRBIJI: Odgovor će da VAS ŠOKIRA

Protiv kuge se borilo karantinom, protiv kolere radom na zdravstvenom prosvećivanju stanovništva, dok je protiv boginja počela da se sprovodi vakcinacija, po metodu koji je krajem 18. veka prvi primenio engleski lekar Edvard Džener.

Zna se da je od boginja umrlo troje dece kneza Miloša: prvorođeni sin Petar (1814) i ćerke Marija (1823) i Velika (1823). Da bi sprečio dalji pomor svog potomstva, knez je rešio da na sinu Mihailu primeni novu metodu zaštite od boginja – vakcinu. Trogodišnjeg kneževića Mihaila je 1826. godine vakcinisao knežev lični lekar Italijan Vito Romita. Budući srpski knez je tako postao prva osoba u Srbiji za koju se zna da je vakcinisana.

Uskoro je otpočela i vakcinacija rizičnih grupa stanovništva, kao što je bila vojska stacionirana u Kragujevcu. Početkom 30-ih godina 19. veka, svi vojnici koji su dolazili u tadašnju srpsku prestonicu pelocovani su protiv boginja, kako bi se sprečilo izbijanje epidemije u kasarni. Praksa vakcinisanja je izgleda bila prisutna i u narodu; u pojedinim selima se u to doba pominju „vešte žene“, koje su „boginje kalemile srebrnom iglom sa dečijih krasta“.

Godine 1839. izdata su „Pravila o kalemljenju boginja” kojima je predviđeno vakcinisanje celokupnog stanovništva. U uvodu je naglašeno da se „kalemljenje boginja za blagostanje naroda uvesti želi“ i da će se u tu svrhu koristiti najsavremeniji metod – vakcinisanje kravljim boginjama, koji se primenjuje u svim „izobraženim“, tj. civilizovanim državama. U narodu do tada primenjivan metod – vakcinisanje čovečjim boginjama, zabranjen je.

Vakcinaciju je trebalo da sprovode okružni lekari uz prisustvo okružnih načelnika i sveštenika, u periodu od aprila do oktobra. Varošani su za vakcinu plaćali lekaru po jedan cvancik, seljani po pola cvancika, dok je za „siromahe“ troškove snosila država. Lekarima je dato detaljno uputstvo kako da od vakcinisanih osoba uzimaju „kalem“ i potom vrše dalje pelcovanje, a bili su obavezni i da vode protokol vakcinisanih osoba.

U proces vakcinacije bila je uključena i crkva – sveštenici su bili dužni da bar jednom u tri meseca za vreme službe opomenu narod na potrebu vakcinacije, kao i da sastavljaju protokol nevakcinisanih i dostavljaju ga vlastima; to je bilo u skladu sa onovremenim odnosom države i crkve – crkva je bila instrument koji je država koristila u prosvetiteljske svrhe.

U početku, narod je bio nepoverljiv prema vakcinaciji. U jednom izvoru je tako navedeno da, na vest o dolasku lekara da pelcuje decu, „žene pobegoše s decom u šumu, a kad smo prispeli u ta sela nađosmo mesto njih stotinu (dece), samo nekoliko, a pri pregledu, ne dođoše ni ona koja su pre osam dana kalemljena bila.“ Vremenom, kada se uvidelo da boginje ne napadaju vakcinisane, i vakcina je sve više prihvatana. Tako je u izveštaju o vakcinaciji za 1850. godinu u Podrinskom okrugu navedeno: „Okružno načelstvo je uočilo da gotovo svi dolaze svojevoljno na pelcovanje, bez intervencije vlasti, kao što je bilo ranijih godina, i blagosiljaju onoga koji je pronašao ovo spasonosno sredstvo.“

Glas Šumadije