Aleksandar Radetić KONTROLIŠE NIVO ŠEĆERA miliona obolelih od dijabetesa ŠIROM SVETA
„Poslednjih godina bavim se medicinskom opremom, a sad revolucionarnim aparatom koji, bez igle, stalno meri šećer u krvi i rezultate šalje na mobilni telefon, izabranom lekaru i na klaud. Firma koju vodim sa prijateljem, inženjerom elektronike, izumela je mali, jeftin aparat nalik ručnom satu“ “, priča Aleksandar Radetić, biznismen, osnivač i vlasnik uspešnih firmi u SAD.
Kaže da treba svako da ga nosi, jer su svi u opasnosti od dijabetesa, podmukle bolesti koja nema jasne simptome. Za taj izum od Svetske zdravstvene organizacije dobili su nagradu i podršku za kliničku studiju na 30 osoba u Nemačkoj i 50 u Pakistanu. Cilj je da aparat postane široko dostupan naročito zemljama Trećeg sveta. Veruje da će i ovde ljudi nositi naš ’satić’.
„Dosada sam promenio više poslova, ali ovaj mi je najdraži, jer me vezuje sa ocem koji je bolovao i umro sa šećernom bolešću, koja je danas prava pandemija. U svetu se svake tri sekunde otkrije novi pacijent, a svakih šest sekundi jedna osoba umre od posledica viška šećera u krvi. U Srbiji od dijabetesa boluje 770.000 osoba, a godišnje umre 10.000. Gotovo polovina dugo i nije svesna svoje bolesti. Naš aparat to treba da promeni“, priča Aleksandar Radetić.
U Sremske Karlovce je došao da poseti rođake, grob pokojnog oca i Eko centar Radulovački.
- Moj otac Ranko bio je pošten čovek i vrsni građevinac posvećen porodici. Strog, ali pravičan, u najtežim momentima bodrio je mene i mlađeg brata. Sa ponosom govorio je o svojoj porodici lekara, advokata i trgovaca školovanih u Beču i Pragu. Oni su se vraćali u zavičaj da doprinesu razvoju rodnog kraja i srpskog naroda Bosne. Moj pradeda Pero, izuzetan sluhista, muzičar i dirigent u Gracu je završio trgovačku akademiju i 1898. u Beču kupio klavir, najstariji u Bosni i doneo ga u Prijedor u svoju Radetića kulu. Tamo se okupljalo srpsko kulturno-umetničko društvo „Vila“, gde je svako od Radetića svirao neki instrument – s ponosom naglašava Saša.
Zahvaljujući dedi i danas se se u Muzeju čuvaju zapisnici „Vile“.
- Moji deda i baba ubijeni su u ratu, pa su moj otac i stric ranu mladost proveli u sirotištima Srbije. Tata je u Beogradu završio fakultet, gde je sreo moju majku studentkinju filologije Mirjanu Radulovački iz Paraga. Posao su dobili u Zenici i tu ostavili značajan trag. Mama je prevodila i radila u privrednom gigantu, Metalurškom kombinatu. Na centralnom trgu mog rodnog grada, u zgradi koju je projektovao otac, i danas je gradska uprava. On je projektant zeničkog pozorišta i drugih objekata. Ipak, kad bi ga pitali šta smatra svojim najlepšim arhitektonskim delom, odgovorio bi: “Moje sinove, Sašu i Branka.”
A oni su imali sreću, jer im je Miodrag Radulovački pomogao da odu na studije u Ameriku.
- Branko je završio organsku hemiju, posle diplomirao na Harvardu i bavi se istraživanjima u Bostonu. Ja sam odabrao biznis, nakon magistrature međunarodnih odnosa i trgovina. Svi smo se mučili da tamo ostanemo, jer je zeleni karton san doseljenika. Tad imaš sva prava kao i Amerikanci, osim glasanja. Nakon pet godina pristojnog ponašanja, stiče se pravo na državljanstvo i pasoš. Mnogi pričaju o američkom snu. Bio sam po Evropi, ali samo u SAD imate mogućnost da postanete nešto. I bez završene neke značajne škole, ako se trudite uspeh neće izostati. Tamo se rad ceni, a ne odakle si.
Na Floridi, nedaleko od Majamija, živim od 1996. Radio sam u filijali Svetskog trgovačkog centra, a sedište je bilo u njujorkškim kulama bliznakinjama, koje su srušene. Posle pet godina, sa drugom sam osnovao firmu za obradu podataka. Znali smo godište, obrazovanje, koja kola voze ili koliko dece ima 305 miliona Amerikanaca. Izdvojimo grupu, recimo, trudnice i šaljemo im ponude proizvođača pelena, mleka za bebe... Osamostalio sam se i 2003. osnovao preduzeće, koje je raslo do 115 radnika. Svrstani smo među tri najbolje firme u SAD i o nama su pisale novine. Firmu sam prodao 2018. i prešaltao se na medicinu - objašnjava Saša koji se sa svetskog kongresa posvećenog naprednoj tehnologiji u lečenju dijabetesa u Berlinu nedavno vratio kući.
Ističe da je upoznao vodeće naučnike, klinike i firme koje se bave dijabetesom, pa im je predstavio svoju tehnologiju. Drago mu je što je Srbiju predstavljalo tridesetak učesnika.
Saša se 2008. oženio Amerikankom Meri iz Njujorka, čiji preci su u SAD stigli iz Holandije i Engleske.
- Jako sam srećan što sam je našao. Naš sin Petar, koji na krštenju ime dobio po mom dedi, završava osmi razred i upisali smo ga u privatnu gimnaziju, jer daje bolje obrazovanje od državnih. Ćerka Jelisaveta je četvrti razred osnovne škole. Pošto smo žena i ja malo stariji roditelji, želimo da deca završe dobre škole i nađu pravi put. Sad pokušavam da decu učim srpski da bi ih zbližio sa Srbijom. Mi Srbi smo raštrkani i uglavnom radim sa Amerikancima. Ako ima naših ljudi, gledam da ih zaposlim i pružim im priliku. Ponekad dođu ljudi iz Srbije i traže pomoć i ja uvek pomognem - veli Saša kom se dopada sentenca: Kad nešto hoćeš, nađeš način, kad nećeš, tražiš izgovor.
On ne traži izgovore.
Jelena Stamenković