Nikola je 30 godina bio baletan, a sada živi na ulici od onoga što mu spuste u šešir

- Ja sam Nikola Vranić, rođen sam u Beogradu '69. godine. Trenutno sam na ulici, u stvari već tri i po godine živim na ulici, po ulazima, snalazim se čak i na klupama u parku kada je toplo vreme. Beskućnik sam, nimalo mi nije lako - govori muškarac obučen u odelo, sa kravatom, cvetom na reveru i maramicom u džepu, onaj kojeg smo svi sretali na ulicama Beograda.

- Na ulicama mog rodnog grada život je zanimljiv, ali sa druge strane, zna da bude i turoban naročito kada ste praznog džepa, pa se desi da i dva-tri dana ne jedem ništa. Bilo mi je dobro do decembra meseca 2017, sve je išlo kao po loju - ispričao je pre dve godine Nikola.

Dodaje kako je u detinjstvu imao sve što mu je bilo neophodno ili što je poželeo, ali sada, sve je potpuno drugačije. Ipak, od dobrog odevanja ne odustaje, zbog čega retko ko može da nasluti njegov sadašnji način života.

- To je jedino što mi je ostalo, telefon, garderoba, tri-četiri sakoa, košulje, pantalone neke. Ko još nosi na 30 stepeni zimske cipele - jedino njih imam, moram da skupim da kupim neke sandale, nešto lagano. Ja uglavnom moje stvari držim na hemijskim čišćenjima, u dve radnje sam zamolio da mi oni drže to, kad sam pri novcu odem, pokupim košulju ili sako - kaže Vranić.

Umetničku karijeru započeo je pre 30 godina, a nakon porodične tragedije ostao je sam, prodao stan, novac potrošio i ostao bez posla.

- Balet! Mogao sam da živim od toga, solidna su bila i primanja kada su premijere, išli smo i na gostovanja. Zagreb, Sarajevo, dnevnice dobijete. Što kažu u onoj pesmi "naše mame, naše tate parama nas zasipaju", e, tako sam ja živeo bez preterivanja i ništa mi nije falilo. Sada slabije igram, ali kada se desi neki performans - da. Probao sam na ulici neku pantomimu, pa su me onda ovi sklonili sa ulice. Mora sve da se promeni, ništa ne traje večno - govori za "Prvu".

Trenutno nema primanja, osim novca koji mu ljudi daju kada ispruži svoju beretku ili nakon što malo porazgovaraju sa njim. Njegov život pun kontrasta poslužio je kao inspiracija reditelju Jugoslavu Nikoliću da napravi film o njemu - "Beskućnik Dendi".

"Tako sam živeo dok se jedno jutro nisam smučio sam sebi"

- Imao sam ja period kada sam imao kosu, zapuštenu bradu, stvarno sam izgledao kao oni najgori beskućnici koji ne da su dekadu na ulici, već od rođenja. Tako sam izgledao dok se jedno jutro nisam smučio sam sebi i sa ulice - prva berbernica - priseća se.

Nakon berbernice zaputio se u pozorište, koje često posećuje kada ga osoblje pusti da prisustvuje predstavi ili kupi kartu od prosjačenja. Zahvalan je prijateljima koji mu nađu poslove ili mu daju koji dinar.

- Ja Nikolu Vranića znam od '96. godine, mi smo zajedno igrali u teatru pokreta "Mimart". To je vanserijski čovek i što se tiče ljudskih osobina i umetničkih, neko ko ovakvu sudbinu nije zaslužio. Ovo je iznenađujuće za mene, s obrzirom da ga nisam videla skoro 10 godina. On zapravo ne zna ni da prosi, jer neko ko je na ulici pet godina i dalje je zadržao to dostojanstvo - kaže Ivana Zonjić.

Dodaje kako je tokom vremena provedenog na ulici doživeo više prijatnih trenutaka.

- Više je bilo prijatnih trenutaka od kad sam na ulici, nego neprijatnih. Najdraže mi je kada neko zastane, pa 'ajde što mi da nešto finansijski, nego zastane pa popriča sa mnom, meni puno srce! Sećam se jednog dečaka, došao je i gleda li gleda u mene i mama mu kaže: "Nemoj tako da gledaš, nepristojno je", a on kaže: "Čiko, jel smem da te povučem za bradu", a ja sam tad imao dugu bradu i on me povuče i kaže: "Što si ti tužan?" - priseća se Nikola.

TV Prva