DNEVNIK U VRBICI Prazne kuće i čitave ulice; Niko neće ovamo bez lekara, škole, puta...

I onda stižemo do žute dvojezične table „Vrbica – Egdžhádžaskér“ od koje se pruža šor Maršala Tita koji deli ovu katastarsku opštinu „na dve pole“ – levo se pružaju obradivi atari, a desno mahom napuštene i oronule kuće, koje nestaju iza šiblja, krijući svoju nekadašnju lepotu i priče koje je stvaralo skoro 1.300 žitelja.

Tražeći Mesnu zajednicu, do koje nikako stići, jer je od ulaza u selo udaljena bezmalo dva kilometra, prelazimo preko natpisa „Škola” koji se, verovali ili ne, bolje „drži“ od obližnjeg objekta koji je nekad važio za seosku osmoletku. Na kraju krajeva, isto je i sa prostorijama ambulante i raznih lokala koji su okupljali meštane i gradili život koji se proteklih decenija nedvosmileno gasi.

– Mislim da nas trenutno ima do 120 na spavanju – govori nam predsednik Udruženja penzionera Arpad Balint i ostavlja nas u neverici, jer nam brzinska računica govori da je Vrbicu napustilo, na ovaj ili onaj način, više od 90 odsto stanovništva! – Sad nas nema, prazno je selo. Prazne su kuće, ma prazne su čitave ulice. Kad dođete iz pravca Crne Bare, mogu vam reći u koliko kuća ima da još neko živi. Jedan iz Beograda što je dolazio, pa ovamo dve, tri, četiri, u stvari u pet kuća ima da neko živi i to do crkve, što je skoro kilometar. Moja ulica je prazna. Neće niko ovamo, ko će doći kad nemamo ni redovan put, nemamo lekara, nema škole, nemamo ništa, imamo samo dve male prodavnice.

Kuće koje su prazne, a da su na prodaju, mogu se kupiti za dve hiljade evra pa naviše, ali kad selo nije privlačno za život, onda ni mala vrednost nekretnina nije dobar mamac. Pričaju nam meštani kako se jedan mladi bračni par doselio u obližnju Crnu Baru (o kojoj smo pre dve godine pisali i u kojoj živi oko 300 ljudi), preko republičkog projekta, ali nisu izdržali ni nedelju dana, pa su se odselili. A tamo, čak, ima i škole, koju i deca iz Vrbice pohađaju do četvrtog razreda!

– Ipak, ovde nam je mir, a i tu sam rođen pa mi se ne ide odavde – priznaje naš sagovornik, dodajući da je svojevremeno radio u Kikindi i imao opciju da se tamo preseli, ali se ipak odlučio za povratak u svoje selo.

Inače, u Vrbici se ljudi uglavnom bave poljoprivedom, uzgajajući klasične ratarske kulture, ali i beli luk na površini od oko 20 hektara, za šta je Udruženje „Vrbički beli luk“ dobilo sertifikat. Od stočarstva diče se samo jednom farmom od svega tridesetak muznih i tovnih krava, dok je nekad bilo, sećaju se, bar 120 onih koje su terali na ispašu. A danas čak ni pašnjake više nemaju...

– Nemamo ni autobuse kad deca ne idu u školu, snalazimo se kako znamo. Ko ima auto, taj „taksira“, ili vozimo bicikl. Tako i idemo do obližnjeg Podlokanja, jer oni imaju fudbalski klub, pa mi kod njih idemo na utakmice, a oni kod nas u poštu i prodavnicu – veli Balint, te dodaje da su u Vrbici suseljani složni, kao i sa meštanima okolnih sela.

I u povratku iz Vrbice – opet tužni put nas prati; put koji je trebalo još pre 15 godina da se rekonstruiše, pa onda, prema obećanjima, pre no što granični prelaz kod Rabe ponovo proradi, što se desilo pre godinu dana, a od novog asfalta još uvek – „nič“!

Tekst i foto:

Lea Radlovački

Ljudi vredni i radni, ali mladi odoše

Premda je u Vrbici trend masovnog iseljavanja, pre četiri godine tom „prokletstvu“ staje na put Siniša Burgman, koji se iz Bečeja doselio sa majkom i bratom. Birajući mirno selo, dolazi baš u ovo, premda mu nisu ispunjena očekivanja i potrebe.

– Da mogu, vratio bih se sigurno, ipak tamo imamo sve – priznaje Burgman, kog smo zateki ispred jedne prodavnice, kako čeka kombi koji ga vodi na posao, farmu krava. – Amblanta ne radi već četiri godine, i dok je radila bilo je to jednom-dvaput nedeljno, putevi su jako loši, slabo se ovde ulaže. Ljudi su radni i vredni, ali su im slabi uslovi za život. Nemamo prevoz ni do Čoke. Sve se prepustilo ljudima koji nemaju ništa...

Kada se doselio u Vrbicu, kuću je kupio za hiljadu i po evra, a sada su cene veće od dve hiljade, ali nema ko da ih kupi.

– Da ima podmlatka, pa da selo živne, malo nešto da se dešava, opština bi se malo okrenula prema selu. Ljudi su super, ali  voleo bih da malo krene neka akcija, da se nešto uradi u selu, da ljudi malo živnu. Mladi su otišli preko, videli su da ovde nema života – zaključuje je naš sagovornik.