Filip Danojlić iz Beograda GRADI ŽIVOT IZ SNOVA NA SALAŠU KOD HORGOŠA: Od poljoprivrede i uz mnogo dece MOŽE LEPO DA SE ŽIVI

U jednom od njih nalazi se novi dom Filipa Danojlića, momka koji se na ovu bačku adresu doselio pre tri godine, nakon života u Beogradu i Americi. O njemu se poslednjih nedelja mnogo priča po medijima, ali malo ko je imao priliku da zaviri na njegov salaš, iliti raj u nastajanju, da nahrani ovce, pomazi pse čuvare Čička i Vulina, pojede picu i palačinke iz „obližnje“ picerije. Naša ekipa je pak sedela u ’ladu na tom prostranstvu kojim još uvek caruje samo jedna osoba – domaćin Filip, koji se nada da će za pet godina svoj salaš pretvoriti u porodični kutak pun ljubavi, poštovanja, saradnje i, razume se – dečurlije!

Njegov životni put je krivudav i na momente trnovit, ali krajnje plodnosan, jer već uveliko ima privilegiju da bude sam svoj gazda u poslu kojim obožava da se bavi. Kako sticajem okolnosti ima američko državljanstvo, nakon odsluženog vojnog roka i završenog Hemijskog fakulteta u Beogradu, odlazi najpre u Arizonu, koja ga je privukla jer je najliberalnija država po pitanju oružja, pa u Kolorado, Indijanu, Vašington, gde radi „najcrnje poslove“, od kopanja kanala, postavljanja krovova, spasavanja u cevima, pentranja i održavanja čeličnih konstrukcija i slično. U međuvremenu se obučava za kamionyiju, čime se bavio dovoljno dugo da stvori novac koji mu je bio potreban za započinjanje novog života – života iz snova, baš ovde u horgoškom ataru. Po povratku kupuje salaš,  ali i otvara firmu za „hirurgiju drveća“, što mu je i dalje u fokusu. Bar dok na red ne dođu dugo planirana i željena deca.

– Moj posao je da se penjem po drveću – pojašnjava nam Filip šta tačno znači biti arborista, za šta se takođe obučavao u Americi. – Kupio sam nešto najosnovnije opreme u Americi i skoro sve pare koje sma imao „upumpao“sam u ovaj salaš, jednostavno sam se zaljubio u ovo prostranstvo. Malo po malo, osnovao sam firmu, a progledao sam kad sam počeo da osvajam tendere, prihvatajući poslove koje niko drugi ne može da reši. Kad su ljudi prepoznali kako lepo radim, onda sam radio i za patrijarha Porfirija, od kojeg sam dobio tri blagoslova, radio sam i za Novaka Đokovića, za „Vojvodinašume“, za „Gradsko zelenilo“ u Zrenjaninu, održavam groblja...

U ovaj biznis uložio je više od 50.000 evra, zbog čega je, kako nam se pravda domaćin, salaš još uvek nesređen. Mada, nije nam smetala travuljina kojom smo okruženi (ovce će se za nju pobrinuti), niti grančice koje su raštrkane po dvorištu (dobra su zanimacija za pse)... Nama je tokom posete bilo dovoljno što uživamo u miru, udaljeni od gradske vreve i zagađenog vazduha. Malo li je?!

– Imam skoro 17 testera – nastavlja o svojoj fascinaciji, poput dečaka oduševljenog igračkama, Danojlić o svom poslu od kog za sada jedino dobrano zarađuje. – Sad naručujem još jednu turu investicije do 7.000 evra, a reč je o specijalnoj dizalici za grane koje su preko krova. Imam i mašinu koja zdrobi sve na dubini do 30 centimetara, nakon čega zemlja izgleda kao da drvo nikad tu nije bilo. Imam i mašinu za drobljenje grana, pretvara ih u „čips“, odnosno malč koji štedi više od 20 odsto vode, a i sprečava da izbija korov. Volim svoj posao, ali želim da ga u jednom trenutku prekinem, naročito kada deca dođu, jer to je opasan posao.

Iako trvdi da potencijalna opasnost uvek postoji, odnosno „vreba iza svakog ćoška“, u šali konstatujemo da je zato izabrao za život baš salaš od skoro šest hektara, jer je na otvorenom i bez – ćoškova.

– Planiram da se bavim poljoprivredom, jer od nje može lepo da se živi. Računao sam, od 50 ovaca plata bi mi bila preko 140.000 dinara mesečno. Trenutno ih imam 17, reč je o sjeničkim pramenkama, sve su umatičene, ali moram da ih imam 30 kako bih ušao u sistem državnih subvencija. Moje ovce su vrhunskog kvaliteta, ne dajem im koncetrat, ništa masno, malo kukuruza i granula da ih nagradim, ali sve su na ispaši. Kad opustoše jedan deo salaša, onda ga zatvaram, otvaram drugi pašnjak i sve je samo rotaciona ispaša. Sa ovih 17 ovaca mogu jedva da preživim, kad dođem na 30 moći ću da živim, a kad budem imao do 50-60 moći ću da uživam – otkriva nam Filip.

Za pet, deset, 20 godina svoju budućnost vidi na ovoj adresi, jer smatra da je idealno za veliku porodicu. Razočaran što se žene najviše okreću provodima i jurnjavom za poslovnom karijerom, naš sagovornik pak smatra da je najveći ženski uspeh u životu da stvori novi život.

– Neka budem omražen, ali to je moj stav – jasan je Danojlić, te dodaje da žena i nakon što se ostvari kao majka može da postigne u životu štagod poželi. – Posao muškarca je da obezbedi za porodicu sve što treba i da omogući ženi da ne mora da radi. Ja ovde imam posao, radim od kuće, i meni je cilj da radim i da budem uz porodicu, da radim sa njom.

Tekst i foto: Lea Radlovački