ARHIV GRADA Novi Sad dobio telefon pre Beograda, evo ko ga je prvi imao

– Prvi novosadski telefon povezivao je Magistrat sa Vatrogasnim društvom. Narednih godina telefonija je razvijana isključivo putem instalacija pojedinačnih aparata za potrebe službi koje su bile vrlo značajne u funkcionisanju grada, odnosno vatrogasaca, policije, železničke stanice i službe za zaštitu od poplava – ističe direktor Istorijskog arhiva grada Petar Đurđev. – Tako je novosadsko vatrogasno društvo 1889. godine dobilo telefonski vod od javnog interesa u dužini od 14.070 metara sa četiri telefona i 14 uređenih signalnih stanica.

U listu „Zastava“, u jesen 1892. godine, zabeležno je da je obrazovan odbor, čiji su članovi bili ugledni Novosađani, otkupio 20 pretplatnika za telefonski saobraćaj, što je bila, ispostaviće se, značajna stvar, jer je državna vlast odobrila da se kroz grad postavi telefonska žica.

– Posebni stubovi sa bočicama montirani su na krovove kuća oko kojih su obmotovane telefonske žice u Glavnoj ulici, od pošte do Vladičanskog dvora, ali i u još ponekim ulicama sa ukupno 39 pretplatnika – kaže Đurđev, dodajući da je krajem novembra 1892. godine uspostavljen mesni telefonski saobraćaj sa 60 pretplatnika, dok je ukupna dužina vodova iznosila 93 kilometra.

Kako objašnjava Đurđev, telefonske centrale su u početku bile ručne, a prva automatska centrala počela je sa radom u novembru 1892. godine u Nemčkoj.

– U Novom Sadu prva telefonska centrala postavljena je u zgradi pošte u dvorištu Železničke ulice 5 i veza se uspostavljala ručno, a potom je zajedno s poštom preseljena u nakadašanju zgradu hotela „Central“, na Trgu mladenaca – objašnjava Đurđev. – Prvo obaveštenje da će Novi Sad dobiti novu automatsku telefonsku centralu objavljeno je 28. oktobra 1923. godine, a dve godine kasnije je javljeno da je iz nemačkih reparacija stigla obećana centrala. Motiranje je završeno 1926. godine, ali su građani morali da sačekaju još šest meseci, jer je iz Ministarstva pošta i telegrafa stiglo obaveštenje da se iz „određenih razloga“ mora sačekati dok se ne pusti u rad centrala u Ljubljani. Napokon, 17. aprila 1927. godine, centala je puštena u funkciju, imala je kapacitet od hiljadu brojeva. Sa sremske strane grada, u Petrovaradinu, centrala je otvorena 1939. godine sa 100 brojeva, što je uslovilo širenje mreže putem rejonskih centrala.

Telefonija se od tog trenutka ubrzano razvijala, pa je već mesec dana po otvaranju automatizovane centrale počelo postavljaje podzemne telefonske mreže i započet je proces nabavke delova za proširenje kapaciteta za još 500 brojeva. Iako zvuči da je veliki broj Novosađana imao telefon, to ipak nije bio slučaj. Češće se događalo da je u ulici samo jedna kuća imala telefon, te je ceo komšiluk svraćao kada je trebalo nekog pozvati, a nije bila retkost ni da su neki išli gotovo kilometar dalje kako bi hitno„okrenuli“ broj.

Potpuno automatizovanje mrežnih grupa započeto je sedamdesetih godina prošlog veka, a prva moderna centrla je u Novi Sad stigla u julu 1972. godine. U narednim decenijama broj korisnika je neprekidno rastao, pa je početkom 2000–ih u Novom Sadu bilo instalirano oko 295.000, a iskorišćeno 244.500 priključaka, što je bio jedan od najviših proseka u tom trenutku u zemlji.

S. Kovač