INTERVJU STANISLAV MIHEJEV, NOVI PRVAK SVETA Knjige – stepenice do uspeha

Naš jedini predstavnik bio je intermajstor Stanislav Mihejev, koji je došao do najsjajnije medalje, osvojivši fantastičnih osam poena u devet kola. On je i ranije postajao prvak planete u kategoriji osoba sa fizičkim invaliditetom, a i član je naše reprezentacije. Drugo mesto je pripalo izraelskom intermajstoru Andreju Gurbanovu, a bronzom se okitio jermenski FIDE majstor Sargis Sargisjan. 

Imali smo tu sreću da razgovaramo sa novim planetarnim šampionom, i članom našeg nacionalnog tima, često nasmejanim intermajstorom iz Sombora Stanislavom Mihejevom.

Kakav je bio vaš šahovski početak?

– To je bilo još u detinjstvu. Rođen sam u Sovjetskom Savezu, u istom stanju (Mihejev je korisnik invalidskih kolica), i nisam mogao da izlazim napolje. Po tadašnjim zakonima dete nije moglo da dobije invalidska kolica pre šesnaeste godine. To danas zvuči čudno, ali takvi su bili zakoni. Zbog toga smo suštinski bili u četiri zida. Ono što je bilo zanimljivo na televizoru to je bio šah. Svaki dan smo gledali takmičenje između Karpova i Kasparova. Navijao sam za Karpova. To je bilo neverovatno! I tako sam ušao u ovu igru. Kod majke je često dolazila prijateljica, koja je volela šah, iako je igrala slabo, ali me je uvek sa osmehom podsticala da učim o ovoj drevnoj igri. Igrali smo svake večeri. I tako sam naučio, korak po korak.

Stanislav Mihejev, koji je rođen u Sovjetskom Savezu, odgovorio je i na pitanje u čemu je razlika između ruske i srpske škole šaha, odnosno sovjetske i jugoslovenske?

– Ja vidim samo jednu razliku. Ruski šahisti igraju samo na rezultat, samo glavom. Njima je bitno samo koje mesto su osvojili. Jugoslovenska šahovska škola je nešto drugo, jer šahisti više vole šah od ruskih. Oni igraju srcem. Dok ruski šahisti samo gledaju da li će osvojiti neku nagradu, neke pare, ljudi ovde traže nešto lepo u šahu… lepe varijante. Meni to više odgovara. To je uživanje u šahu. Treba voleti šah, voleti igru. To je pravi način – rekao je Mihejev.

S kakvim preprekama ste se susretali kao šahista sa invaliditetom?

– Prepreka je bilo koliko hoćeš. Mi smo odrasli u zemlji u kojoj nije ništa prilagođeno osobama sa invaliditetom. Pri tom, kod nas zima traje pet-šest meseci, i ima mnogo snega, pa ne možeš da izađeš napolje. Na primer, treba da kupiš hleb, prodavnica ti je na samo sto-dvesta metara, ali ti ne možeš izaći napolje. To je veoma teško. Zato je mnogo lepše ovde živeti. Najveća prepreka je nepostojanje prilagođenog toaleta za osobe sa invaliditetom. Šahovska partija traje nekoliko sati, i za to vreme treba da uđeš u toalet nekoliko puta, a to je jako teško. Ništa nije prilagođeno. Možda u velikim gradovima, Moskvi, Petersburgu, ali u malim sredinama nema ništa. To je veliki problem i u Srbiji. Zbog toga sam izgubio mnogo poena rejtinga.

Zbog čega ste rešili da odete iz Rusije i preselite se baš u Srbiju?

– Bilo je mnogo razloga. Još 2014. godine mi smo počeli sukob sa Ukrajinom. Uzeli smo Krim. To meni nije odgovaralo. Shvatio sam da smo napravili veliku grešku. Drugi razlog je taj što sam tražio zemlju gde nema zime. Kada sam došao ovde sneg se zadržao samo četiri nedelje. Bio sam srećan zbog toga. Dalje, da bi stigao na takmičenje u Rusiji treba putovati desetak sati autobusom. Ovde sam od Sombora do Zrenjanina stigao za oko dva sata, što je za Rusiju mačji kašalj.

Kako ste se pripremali za svetsko prvenstvo koje ste osvojili?

– Iskren da budem, nikako. Ja radim kao šahovski trener. Stalno imam časove šaha, pa nemam vremena za sebe. A opet, možda je baš i u tome stvar. Stalno sam povezan za šahom, treniram druge, pa tako i sebi pomažem da ostanem u formi. Takođe, imao sam veliku pomoć, i ovim putem želim da se zahvalim Šahovskom savezu Vojvodine, Somborskom šahovskom klubu, predsedniku kluba FIDE majstoru Josipu Dekiću i velemajstoru Siniši Dražiću, koji su mi mnogo pomogli i omogućili da nastupim na ovom takmičenju.

Da li ste zadovoljni organizacijom?

– Bila je dobra, jer je organizator bio poznati novosadski velemajstor Siniša Dražić. On me je i pozvao u Srbiju, 2014. godine. Takođe, ovo mu je treće Svetsko prvenstvo za osobe sa fizičkim invaliditetom koje organizuje. Svaki put je sve bolje. I sada mi je mnogo pomogao kako bih mogao da učestvujem. Sada smo igrali u Kaštelu Ečka, gde je fino i mirno. Sobe i hrana su bili dobri, i sve je bilo dobro pripremljeno za osobe sa invaliditetom.

Sjajni Omorjan

U okviru festivala je odigran i kružni intermajstorski turnir, a FIDE majstor Dejan Omorjan je igrao sjajno. Malo je falilo da osvoji intermajstorsku normu na svom terenu, jer je rođen u Ečki, ali, nažalost, nije uspeo da pobedi u poslednjem kolu. Sjajnoj organizaciji su doprineli novosadski velemajstor Siniša Dražić, sponzor festivala kompanija zdrave hrane „Rejn”, ŠK Hajduk iz Čuruga, direktor turnira Stanislav Rakulj i Šahovski savez Vojvodine.

Sledeće godine je Olimpijada u Budimpešti. Kakva su vaša očekivanja?

– Nadam se da ćemo napraviti dobru ekipu, da ćemo još malo pojačati sastav, da će igrati i Vladimir Klasan, Dimić, Živić... Mislim da imamo odlične šanse za medalju. Stvar bi bila i daleko lakša ako bih ja dobio srpsko državljanstvo, kako bih mogao da pređem granicu sa Mađarskom. Voleo bih da imam dvojno državljanstvo, srpsko i rusko, kako bih mogao da posećujem i svoju majku u Rusiji.

S obzirom da ste već dugo ovde, kako biste ocenili stanje šaha?

– Sviđa mi se što ima dosta takmičenja u Srbiji. Nadam se da će biti još bolje, kao i da će to rezultirati medaljom na Olimpijadi. Naročito jer su na srpsku listu prešli i ruski šahisti Sarana i Predke. To Srbiji povećava šanse da se bori za medalju. Vidim dobru perspektivu u budućnosti.

Imate li neki hobi pored šaha?

– U mladosti jesam. Bio sam upućen u fudbal. Bio sam sudija. Pripremao sam dve ekipe. Jedna od njih je igrala u Drugoj ruskoj ligi. Bio sam im kao trener. Sada više ne. Bavim se samo šahom. U njemu sam 24 sata. Mogu reći da sam srećan zbog toga, jer 90 posto ljudi radi ono što ne voli, samo zbog para. Sa druge strane, meni šah donosi zadovoljstvo. Imam mogućnost da treniram i decu, i odrasle.

Šta biste poručili mlađim šahistima?

– Samo jedno - čitajte knjige! Niko ne čita knjige. Imam mnogo učenika, a od njih samo jedan ili dva čitaju knjige. Mislim i na šahovske, ali i na druge. Klasici nam pomažu da razvijemo mišljenje, kao i fantastika, naučna literatura, i tako dalje. Ako čitaš ti više poznaješ svet, i bolje poznaješ šah. U šahu je ogromna konkurencija, a knjige su stepenice do uspeha.

Stefan Kostić