Dušanka Komnenić, autorka izložbe „Talasanje, opuštanje, kruženje”

Izložbu su organizovali Udruženje novinara Vojvodine i novih medija, kao i Ars akademija, a otvorio je predsednik Upravnog odbora UNVINM ms Željko Savić.

Prikazani radovi, u čijoj su osnovi dva elementa – voda i nebo, ilustruju cikluse neprestanog talasanja i kratkotrajnog opuštanja, te tako ulazimo u stalni proces kruženja. Fotografije su alegorija različitih raspoloženja, koja ukazuju na ćudljivost ljudske prirode.  Autorka smatra da se do mirnih voda dolazi

razumevanjem činjenice da su jedino promene konstantne. Pitamo je da li je ona pronašla svoju mirnu vodu?

– Kratko i jasno: ne! Kada usledi opuštanje i pomisliš da si našao mir, sledi novo kruženje i tada shvatiš da mira nema. Ja verujem da je to slučaj sa svim ljudima, a samnom svakako jeste. Pogotovo sada, u svetlu poslednjih groznih događaja shvatamo da dugoročno nema opuštanja i nema mirnih voda. Tada treba doseći neka nova znanja i razumevanja. Sa novim saznanjima i iskustvima ponovo stičemo mir, ali samo do novih buđenja i novih talasanja.

Koji je Vaš glavni umetnički senzibilitet?

-Definitivno slika i fotografija. Slikarstvo kao medijum, pristup i razmišljanje. Fotografija više kao vizuelna filozofija nego dokument. Doduše, fotografija je sama po sebi dokument šta god da fotografišete, ali to mi nije cilj, već to da takozvanim “digitalnim manipulacijama” dođem do cilja. Možda je izraz manipulacija ružan, ali trenutno ne pronalazim bolji.

Da li je Vaše obrazloženje inspirisano činjenicom da je korišćenje veštačke inteligencije sve prisutnije u svim sferama života, pa i u umetnosti?

– Dopalo mi se objašnjenje jednog umetnika koji je rekao da on, kada koristi tskve stvari ne lažira delo, već ističe neke njegove segmente. Manipulacija mu je poslužila da skloni ono čega je po njemu previše da bi sa druge strane posmatraču omogućio veći fokus na suštinu, da bi lakše pročitao delo. Kao što pisac edituje svoje delo da bi ga približio čitaocu, tako i fotograf može da edituje svoje fotografije.

Trebinje–Beograd–Milvoki–Beograd

Prof. dr Dušanka Komnenić rođena je 1976. godine u Trebinju. Diplomirala je na odseku Primenjena grafika – fotografija na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu 2001. Dve godine kasnije magistrirala je u Sjedinjenim Američkim Državama na UW – Milwaukee Peck School of the Arts, gde je i doktorirala 2005. Posle 10 godina, odbranila je još jedan doktorski rad, ovoga puta na Fakultetu za umetnost i dizajn u Beogradu , na temu “Lepota u antiestetici”. Oblasti njenih umetničkog interesovanja su estetika i antiestetika, lepota, modernizam, apstrakcija, (ne)figuracija.

Deo života ste proveli u Americi. Kako je to uticalo na Vas?

– Nakon što sam ovde završila  studije, skoro da nisam znala da postoji savremena umetnost. Taj koncept mi je bio više od apstrakcije. Delovalo mi je da ponavljamo nešto što je već bilo, a da umetnost kao savremena, tekuća stvar, više ne postoji. Tada sam otišla u SAD gde sam se upoznala sa više stilova i pravaca, sa različitim načinima razmišljanja, uopšte sa različitom artikulacijom dela, i sopstvenog i tuđeg. To mi je bilo bitno: da naučim da spojim ono što je razmišljanje i ono što je vizuelni rad u jednu celinu koja je neodvojiva. Takođe, srela sam se sa drugačijom kulturom od one u kojoj sam do tada živela i stvarala.

Da li je to bio kulturološki šok?

– Ne, više  je to bilo oduševljenje. To je bilo izlaženje iz jedne zatvorene sredine  (koliko god je Beograd otvoren). Zato mi je to bilo vrlo lepo iskustvo. Na kraju sam imala opciju da ostanem tamo, ali sam ipak odlučila da se vratim. Bilo je to u momentu kada mi je komfor bio jako bitan. I umetnost u Americi ima sličnosti sa ovdašnjom: nije lako doći do novca koji će omogućiti lep i lagodan život. To je, izgleda, planetarna sudbina umetnosti i umetnika. Ipak, u svetlu talasanja i kruženja, razmišljam  da li je došlo vreme da se opet izmeštam?

  Dušan Knežić