Priča Nedeljnog Dnevnika: Rut, žena lišena energije

Zavodila me je pre svega njena otmenost, njene skupe cipele, njen parfem. Upoznao sam je jedne večeri u kući moje prijateljice Beatris, Šveđanke koja se iselila u Njujork istovremeno kad i ja i koja izlaže u dve galerije u Sohou. Beatris ima loft u Bruklinu, s nameštajem iz sedamdesetih nabavljenim po kućnim rasprodajama na koje redovno ide. Možda sam te noći predosećao da  će se nešto dogoditi ili me je pritisla samoća pa sam se zato priključio rulji s kojom se inače ne mešam. Umetnici mi, uglavnom, deluju frivolno, kao da ih jedino zanima odmeravanje veličine svog ega. Tokom večere nisu prestajali da govore o svojim projektima i o tome kako su ih hvalili kritičari. Među zvanicama je bila i Rut, žena od pedeset i nešto godina koja se zadovoljavala da iz ugla sobe sluša razgovor. Neka vrsta kakadua, odevenog u drečave boje i sa žutim naočarima, bila je kraj nje i opisivala nedavnu izložbu Vilija Kansina kao pravo čudo koje će posramiti sve latinskoameričke umetnike Čelsija. Dopalo mi se njeno ćutanje; mogao sam da ga protumačim samo kao sažaljivo: Rut je bila starija i ozbiljnija od ostalih, tako da sam poželeo da sednem kraj nje u taj ćošak. Poželeo sam naročito da ćutim kraj nje, da predahem u njenoj smirenosti, pa sam to i učinio. Žena s drečavim naočarima udaljila se nekoliko metara da bi nasula novu čašu viskija. Drsko sam joj zauzeo mesto. Osmehnuo sam se Rut s iskrenim saosećanjem. Nije bilo te ljudske sile, pa čak ni moje prijateljice Beatris, koja je bila u stanju da me odvoji od nje čitave večeri. Tako je počela naša idila. Na njenom licu, odnegovanom kozmetičkom čarolijom, otkrio sam neki očaravajući zamor. Naslutio sam - i ne verujem da sam se prevario - da je ona žena lišena energije. Njena pojava je delovala tako bestežinski da nijednog časa nije mogla da predstavlja za mene pretnju. Gledao sam je bez reči više od četvrt sata, a posle, bez ikakvog uvoda ili predstavljanja, rekao sam joj da njene usne zaslužuju svu moju pažnju, da bih kraj takvih usana bio u stanju da provedem ničice čitav život. Njene usne su bile krupne i pune, ali ni to ni boja njenog karmina kojim su bile premazane te noći nisu me podstakli na takvu opasku, već taj savršeni način njenog ćutanja. Zatražio sam broj njenog telefona. Sledeće nedelje, ne sećam se da li u subotu ili u nedelju, pozvao sam je da odemo u bioskop i odgledamo neki francuski film. Conte d’automne Erika Romera, u kojem se ništa ne dešava, kao i uvek u mojim omiljenim filmovima. Nije bilo mnogo čega da se priča po izlasku iz sale, ali sam pronašao priliku da je zadivim svojim francuskim, jezikom koji je ona učila u školi i slabo pamtila. Rut je izabrala bar u Trajbeki, gde smo popili jedno piće te noći, neko izvrsno vino od četrdeset pet dolara po čaši. Sviđala mi se umerenost kojom je Ru tpila alkoholna pića. Žene koje sam uoznao u ovom gradu ili su potpuno izbegavale alkohol, ili su mu se prepuštale bez ikakve mere, što je u većini slučajeva dovodilo do prilično nepristojnih scena. Nasuprot tome, ona je pila gotovo uvek samo jednu čašu, katkad dve, ali nikad više od toga, i taj stav mi je delovao kao dobar dokaz njene razboritosti. Navalila je da ona plati i taj velikodušni postupak ne samo da me je uverio u dobrotu njene duše već me je i zaveo i izazvao osećanje da sam se našao pod onim zaštitničkim oreolom bogatih žena na koji sam se malo-pomalo navikavao. Pozvao sam je posle dve nedelje, dovoljnog vremena da u njoj probudim malu čežnju i želju. U aprilu obično postajem romantičan, zavodljiv, pa sam na Rut primenio svoju najefikasniju tehniku: naizmeničnu mešavinu ravnodušnosti i zainteresovanosti, nežnosti i prezira, koja obično baca žene na kolena. Ova nepromenljiva ženka je, međutim, ostajala mrtva hladna. Izgledalo je kao da joj je svejedno da li me spopada neodložna ćudnja da je poljubim, ili je gledam kao da je neko površno, antipatično biće. Njena učtivost mi je budila radoznalost.

Jedne večeri, Rut me pozvala dok sam bio na poslu. Zadržao sam se radeći korekcije nekog udžbenika iz istorije za srednjoškolce, pa sam bio jedini od zaposlenih na 43. spratu. S olakšanjem sam se javio na telefon jer sam znao da me niko ne sluša. Kad sam okružen ljudima, gotovo mi je nemoguće da procedim makar jednu rečenicu u telefon bez osećanja da svi u izdavačkom preduzeću pomno osluškuju svaku moju reč. Uživajući u potpunoj samoći na spratu, smestio sam se pred panoramski prozor kancelarije. Grad je odašiljao svoj noćni žamor. Pod mojim nogama bila je svetlost Menhetna. Osećao sam uzbuđenje pri pogledu na stanicu Pen, čija sam zdanja dobro poznavao, kao da sam, umesto telefonskog razgovora s praktično nepoznatom ženom, šaputao na uvo grada, ovog bezličnog grada koji volim baš zbog slobode koju mi daruje. Potanko sam joj ispričao kako sam proveo dan, gde sam i s kim ručao, koju sam knjigu doterivao. Pričao sam joj o teretani u koju odlazim po podne i opisao zadovoljstvo koje osećam kad povećavam brzinu na traci za hodanje.

- Kad ćemo se videti? - upitala je Rut i njen bezbojni glas me je vratio u stvarnost. Mogao je Njujork biti preda mnom, ali je postajao i neko na drugom kraju žice. Umalo nisam prekinuo vezu. - Hoćeš li da dođeš na večeru? - navaljivao je glas. - Moja deca neće spavati kod kuće i bićemo na miru.

Gvadalupe Netel

Odlomak iz knjige „Posle zime”; Prevod sa španskog Branko Anđić. BOOKA, Beograd 2023.