„Jevanđelje po F. M. Dostojevskom” Jerneja Lorencija u SNP-u

On je u predstavi „Jevanđelje po F. M. Dostojevskom“ oličen u mirnoj i tihoj igri glumca Radoja Čupića koji skoro sve vreme gotovo nag ćuti i prati šta se dešava oko njega, kako sladostrasno besne i divljaju, bune se i razvijaju svoje argumente jedni protiv drugih, za i protiv boga, i pisac i njegovi likovi Karamazovi, pa i drugi, iz brojnih drugih dela. Nekoliko puta tokom premijere Čupiću su oči zasuzile. Nekako sam ljudski spreman i siguran da protumačim da to nije bilo iz lika, jer starac Zosima sa radošću predade svoju dušu bogu, kaže Dostojevski o njemu. Ove suze bile su u vezi sa Zosimom utoliko što je jedna od njegovih monaških poruka ljudima da plaču dok suze ne postanu tiha radost, pred smrću i pred svim zlim dusima koji su u stanju da nam se ukažu. Samo na ovom nivou predstava je jevanđeoska, na svim ostalim mogla bi se nazvati bogohulnom, što je negde bila i namera pisca, odnosno svakog pravog i velikog umetničkog dela – ne da sudi i da odluči umesto onog ko ga posmatra, čita, nego da ga uvuče unutra, u svet dela, i postavi tamo kao da je njegov vlastiti.

Ljudima često zna da bude kriv sam đavo. Za nešto što su uradili, za nešto što nisu, tu već znaju da krive boga. Pitanje odgovornosti nam teško pada.

Od motiva koje je izabrao da prikaže u predstavi reditelj Lorenci, dramaturg Matic Starina, ekipa glumaca koja je bila uvučena u proces do te mere da se igra Dušana Vukašinovića bukvalno nije mogla razlikovati od lične priče, tema bi mogla da se svede na jednu jedinu – ima li boga ili nema, odnosno odakle izviru sva zla ovog sveta. Iz ove teme izviru i druga, praktično sva ostala pitanja – šta je to smrt, odakle nam obest da proglašavamo sebe vladarima bilo čega, kakav je odnos crkve i države, oca i sina, braće između sebe, roditelja i dece… Deca su nevina, šta su ona kome skrivila!?! Tako se događa ono što se u svakoj pravoj filozofiji pokazuje, pa i ovoj u vidu umetničke igre – da nema prirode (fizike) bez metafizike, da nema čoveka bez boga i obrnuto, boga bez čoveka, kada o tome zaključujemo iz antropocentrične perspektive, koja je i u Bibliji opisana kroz Novi zavet, dolazak i poslanje Isusa Hrista.

Ovo je tema nad temama, po knjizi nad knjigama, pa i pesmi nad pesmama, u pozorišnom izdanju nad svim ostalim izdanjima u poslednje vreme Srpskog narodnog pozorišta. Ne čudi što je predstavu na tu temu režirao baš Lorenci. Posle predstava „Biblija, prvi pokušaj“, „Ajhman u Jerusalimu“, „Carstvo nebesko“, „Jevanđelje po F. M. Dostojevskom“ je praktično logičan nastavak i sad već gotovo opsesivna tema za ovog autora. Ono što je Lorenci uspeo da uvede u predstavu nije samo filigranski vođena otvorena struktura filozofskih, religijskih, etičkih nedoumica, dilema, iskazana kroz fragmente dela Dostojevskog u kojima se opisuje ubistvo konja, smrt roditelja, dečja patnja, jurodivost ljudi i njihova sladostrasnost kao sladostrasnost insekata. Lorenci je uspeo da prikaže ono o čemu je, kad smo već u pozorištu, pisao još Šekspir, da je čovek više nego funta mesa. Da je glumac više nego njegova uloga, pored gore navedenih, pokazali su i Dimitrije Aranđelović, Nenad Pećinar, Sonja Kesler, Nina Proročić Rukavina, Lidija Stevanović, Marija Medenica, koji su bili pođednako bitni i u konkretnim scenama, i kao posrednici, poput ceremonijal majstora, uspevajući da emituju povezujuću energiju koja je ubrzo zahvatila celu salu u gledalištu, čineći ne samo da se ovo dela gleda, nego i da se sa njim diše i (sa)oseća, slagao se neko s viđenim i doživljenim ili ne. „Jevanđelje po F. M. Dostojevskom“ prosto provocira konflikt, kontakt sa onim što nam smeta, kako bismo ga prevazišli i prihvatili. Gotovo naivno govoreći – kako bismo postali boljima.

Taj fini melanž ličnog, glume i društvenosti događaja kao što je pozorišna predstava, pretakanje, svojevrsna alhemija u kojoj odlazak u pozorište gubi granice mi i oni, ja i to doživljaja, jako lepo je prikazan, rasprostrt pod noge publike i glumišta. Prikazan je tako što je scenograf Branko Hojnik scenski prostor, pored gomile ostalih „kerefeka“, u osnovi definisao kao pod sastavljen od parketa s krajeva koji u centralnom delu gotovo postepeno prelazi u glinu, blato. Zemlju od koje je zamešen i čovek i njegova priroda. Ako bar za čas pristanemo da zaboravimo kako izgleda da definitivno nismo sami u svemiru, kako nas definiše i zvezdana prašina, a ne samo zemlja i voda; ako zaboravimo kako cela ova priča gotovo nikakvog smisla ne bi imala u jednoj kulturi kao što je urođenička latinoamerička, australijska, ili pak istočnjačka, i celu istoriju dvadesetog veka i filozofskih rasprava na temu „s one strane dobra i zla“, psihologiju mašine-čoveka, koje je zaista „proročki“ video i anticipirao Dostojevski: ako zaboravimo veru koja je zaista neobjašnjiva nego postoji samo na nivou (transcendentalnog) iskustva, onda slobodno možemo da uživamo u predstavi „Jevanđelje po F. M. Dostojevskom“ Srpskog narodnog pozorišta. Jer, zaborav kao transcendencija jeste teatarska čarolija. Ako ništa drugo, u njemu ima toga stvarno mnogo za užitak i to ne samo na nivou prilično praznjikavog zadovoljstva čula. Na primer, u tom zaboravu vlastitog zatvora od tela, posla, društvenih uloga, slobodni smo da procenimo da li je ta naša funta mesa na kraju istaknuta i kao kulisa, ili ona deca što se čuju sa zvučnika, a i vide na slikama, gotovo u fazonu Duška Trifunovića i kultnog serijala „Šta deca znaju o zavičaju“, da li je sve to puno duha i koja je njegova priroda. Da li ona antička, ali i univerzalna – duh je lepota, dobro i istina, ili ona nemirna ljudska, umetnička, takođe za sve ista – duh je sloboda da sumnjam i da se pitam.

        Igor Burić