PREČANSKA LEKSIKA: Cajka – do krova!

Da nisam toliko oklevalo i melanholik, a imam neku vlast i tu jake veze, promptno bih tražio da se kao nematerijalno dobro zaštiti Cajka, njeno ime i arija. Iz čovečanskih, da ne velim altruističkih povoda, da se takozvani region spase svađa i ružnih divana, gde je uključen čak i jedan predsednik države, ekipe estradnih menayera, gradonačelnika, gomile novinara, pevačica i drugih čudnih ptica. Cela banda dušebrižnika urla da li cajka mladež truje ili samo balkanizuje. Nekad, u zlatno doba bandi (tamburaških), „cajka” je bila tek treća bezobraznija kafanska pesma. Iza one „ Aoj mati, zar ti moraš svašta znati”, te klasičnog bećarca. Gde je tu poštovanje načela „slobodnog protoka ljudi, ideja i novca”, ako se zabrani da se rasprodata sala u Puli liši gostovanja stranih umetnika, jer, navodno, pevaju “cajke”, pa se isto ponovi u Osijeku.

Kod nas nije tako. Da je Tito video Pinka, umesto obratno, verovatno bi odavno ovde zatvorili bioskope i pozorišta, a u svakom šoru otvorili TV studio s celodnevnim konkursom: Pokaži šta znaš i - imaš. Možda bi se i lajkovanje zvalo cajkovanje. Jer tako Hrvati, namerno pežorativno, zovu laku, popularnu, uglavnom ruralnu muziku, našu cajku. Nažalost, ne i zvanično brendovanu, evropski registrovanu i zauvek samo našu, uzočin vetru i drugim Švabama. Šta se može kad smo lenji da branimo šta je dragoceno i iskonski priraslo srcu. U kafanskoj muzici, naravno. Bar je tako bilo do poplave orijentalnih ritmova, što zaglušiše sve šove, pokore, devojčice gazivode. Pa i Cajku. Inače, Novosađanku (tako pesma veli), mada se sumnja da ima veze i sa Čurugom.

Ispada da je Cajka ovde otpevala svoje i odselila protiv svoje volje na zapad. Čak u Split, gde su pre tri godine napali gradonačelnika što je dozvolio „cajkama” da osvoje tamošnji zabavni festival. Lično nikad ne bih ružio Cajku. Kao pesma je sasvim OK, ako je društvo na nivou. Pardon, ako je nivo alkohola na optimalnoj visini. Kažu neki ogorčeni Splićani da stihovi tamošnjih cajki nisu dovoljno sofisticirani i navode jedan: Žena kući a ja vani / Plaća mi je u kafani. Ne znaju, bene, da je to cilj (nedostižan) svih muževa. Pa i šire populacije. Naročito ako je plata na granici oporezivanja. Uz to, reči njihovih cajki možeš da štampaš, a čik da bilo ko (osim možda Basare) pečati tekst Cajke, novosadske ili čuruške! Ali i autentičnost izvođenja Cajke je jedan od njenih kvaliteta. Em se uliva direktno samo u jedno uvo (onog ko je pesmu naručio ili za koga je), em je lično emotivno obojena, begešom nabijena, em se zaboravi pre nego što prođe mamurluk, pa se mora opet naručiti. Ako bude prilike i - đengi. Što bi rekli umetnici izvođači (Romi, poželjno): Ko čuo – čuo! Dakle, najčistija izvorna umetnost što je tek pokušava imitirati „rijaliti ijatebi” program!

Cajka može biti i žensko ime od milja, verovatno skraćeno od Svetlana, Stanislava, čak i Jelica. Lično sam znao dve Cajke, vrlo simpatične i društvene osobe (sportski funkcioneri) i nikad mi na pamet nije palo da ih povežem s tom bećarskom pesmom. Mada sam siguran da se ne bi ljutile i da jesam. Jer, svaka je lepa ako se sluša kad joj je vreme. Zato, ko može, neka naruči Cajku, uprkos zavidljivcima.

Svojevremeno pokojni slikar i ilustrator Doru Bosiok mi pokloni CD sa maratonsko dugim cajkama, snimljen na čuvenom čenejskom salašu sa promocije “kuvarica”, kecelja sa lascivnim porukama. Da sam bio tamo, zamolio bih gospon tamburaše da strofu gde cajka peca ribu završe rečenicom – digla njonju do tavana! Toliku je prašinu cajka digla da slobodno može nosom da para oblake.

Ineče, nekad je i Osijek bio skroz drugačiji. Pre više od pola veka, posle jednog atletskog takmičenja, odveo me na čuvenu “Čingi lingi” čardu kolega desetobojac Branko Slabinac, stariji brat kasnije čuvenog Kiće, da slušam famoznog violinistu Cibulu, mog drugara iz osmoljetke, inače Detelinarca. Kića je tad bio još kića, ali kasnije pevao baš bećarce jako dobro. Da ih je tamo čuo, sad bi - cajke branio!

Pavle Malešev