Otac i sin Nenad i Nemanja Radin majstori za domaću kobasicu

Kako to i biva, proglašeni su i pobednici u raznim kobasičarskim kategorijama, pa se tako jedna, tačnije dve nagrade nađoše i u Staparu, u familiji Radin, koja je dominirala u kategoriji sušene kobasice proizvedene van sela domaćina, Turije, u takoreći međunarodnoj konkurenciji.

Dodeljene prvu i drugu nagradu u ovoj kategoriji preuzeo je stariji od Radina, Nenad, kome se nije mogao pridružiti sin Nemanja koji polako preuzima imanje od oca i dede Marinka, odreda uglednih domaćina i poljoprivrednika, među kojima je u Staparu izuzetno jaka konkurencija. Porodica Radin, nadimkom Klopke ( a u Staparu svaka familija ima i svoj špicnamen, nadimak) poznati su i daleko van Vojvodine po proizvodnji svinja, tačnije nazimica, pa je logično da i u preradi mesa imaju šta da kažu.

Ne samo da od dobrog mesa prave odlične nadeve, kako se u ovom kraju tepa kobasicama i kulenu, već je srednji Klopka, Nenad, bio gotovo neprikosnoven i na kratkovekom „Šunka festu“, gde je svojim najvećim šunkama tri puta pobeđivao.

- Ove godine sam na kobasicijadi ja bio prvi, a sin Nemanja drugi. Daj Bože pa da se dogodine redosled obrne – smeje se Nenad dok o nastupu u Turiji pričamo ispred porodične farme, koju je zasnovao još Nešin otac Marinko. – Žao mi je samo što sin nije sam preuzeo vicešampionski pehar, koji je sam i zaslužio iako je konkurencija bila izuzetno jaka, a on je tek završio srednju poljoprivrednu školu. Šta će dete, kakvo je stanje u našem srpskom svinjarstvu, pored velike porodične farme bavi se i ugostiteljstvom, pa i danas radi.

Podižu redovno šampionske pehare članovi ove porodice na Međunarodnom poljoprivrednom sajmu u kategoriji nazimica, a da ovaj podatak bude jasan i onima koji su rođeni u soliterima, radi se o mladim krmačama pred kojima je tek prvo prašenje, pa imajući u vidu da mladih svinja iz staparskih obora ove porodice godišnje izađe na tržište preko 500, jasno je da dobrog materijala za kobasice ne manjka.

- Nekad smo uzgajali i prodavali i po 1.000 nazimica godišnje, ali znate i sami, šta da vam pričam- vajka se Neša Klopka, opravdano pretpostavljajući da znamo sve o mukama sa kojima se suočavaju srpski stočari. – Kako bilo, mesa za kobasice i kulen nikad ne nedostaje, ali opet nema ga ni dovoljno koliko ljudi traže, jer im je konačno postalo jasno šta znači zdrava hrana bez onih brojnih aditiva i hemije. Zna se šta ide u kobasicu, meso, aleva i ljuta paprika, beli luk, so i biber i to ti je to, šlus...Jednostavno k’o u onom vicu o engleskom travnjku, s tom razlikom što za dobru sušenu kobasicu ne moraš da čekaš 100 godina k’o za englesku travu- smeje se Nenad i pojašnjava da su osnovni sastojci dobre kobasice proizvedeni u samom Staparu, dok je aleva (slatka) i ljuta paprika takoreći komšijska, iz Bačkog Monoštora.

- So i biber je ionako uvozni začin, a papriku ne proizvodi niko u Staparu, pa je nabavljamo od Stipana Francuza, našeg Monoštorca, što se pokazalo kao najbolji trenutni izbor za tih jednu, jednu i po tonu nadeva koliko svake godine proizvedemo. Da je vreme bolje, što za kobasicu znači hladnije, proizvodili bi i više kolika je potražnja, ali zime su sve toplije i vlažnije pa je i tradicionalno pravljene kobasice i kulena sve komplikovanije osušiti i dovesti do zrenja. Već o problemima sa sušenjem šunke da ne pričam. Ali eto, snalazimo se, pa i pobeđujemo s vremena na vreme – šeretski će Nenad, koji razgovor prekida ne bi li se konsultovao sa prijateljem mesarom oko obrade još jednog para yinovskih šunki dobijenih jutrošnjim klanjem.

- Pre smo sve sami radili, otac i majka ostarili i malo zanemoćali, ja poboleo na kičmu, Nemanja se uhvatio i drugog posla, pa ne postiže baš sve iako upinje iz sve snage, takoreći danjiva i noćiva na farmi i med’ svinjama, ćerke imaju i svoje živote....Snalazimo se i ovako, hvala Bogu stižu i unučići, dobro je, preživi seljak sve što ga zadesi...- ne dozvoljava pesimizmu da mu uništi dan Nenad Radin, od staparskih Klopki.

M. Miljenović