Voditelj Stefan Popović: Evrovizija na srpski način

Angažman na ovom takmičenju doneo mu je i  život u Srbiji, u kojoj su rođeni njegovi roditelji, ali i posao na Javnom servisu, gde smo ga, u međuvremenu, gledali u različitim zabavnim formatima. Kako nam i sam kaže, raduje se što je ponovo deo ovog muzičkog šou programa, koji RTS već uveliko priprema za 1, 2. i 4. mart. Kako nam ekskluzivno otkriva, Kristina Radenković i on u čuvenom grin rumu, gde svake godine opuštaju takmičare i upoznaju nas bliže sa njima, pripremaju nešto inovativno i drugačije u odnosu na prethodna izdanja „Pesme za Evroviziju”

– Mnogo volim da radim sa Kristinom, ali i to što je postala tradicija da smo mi u grin rumu (smeh). Spremamo nešto posebno, jer znamo koliko se svi trude oko tog takmičenja, a inspiraciju smo ovoga puta crpeli nešto iz Australije, što sam ja video na nekim događajima, a nešto i sa crvenog tepiha npr. kada je dodela Oskara u pitanju. Tako da imaćemo malo Holivuda, malo Australije, ali sve sa srpskim šmekom! Ne smem mnogo da otkrivam, ali biće to prilika da se vide takmičari kao što se nisu videli do sada – otkriva TV lice Stefan Popović u intervjuu za Dnevnikov TV magazin i dodaje da će i društvena mreža TikTok ovoga puta biti u fokusu takmičenja iza kulisa.

Koliko je teško u grin rumu postići da se bude fokusiran, opušten, brz i zabavan i da li je uopšte moguće biti uigran za takvu situaciju u programu uživo?

– Kada sam počeo da se bavim stend-apom i kada sam pratio komediju u Australiji i Americi čitao sam da je jedan poznati komičar rekao: „Improvizacija i spontanost su uvek najbolji  nakon četvrte probe” i shvatio da je tako i sa nama. Mi jesmo spontani, ali je priprema jako bitna. Trudimo se da pričamo sa takmičarima pre emisije, pa dosta znamo o njima. Imamo tu sreću da su takmičari svake godine veoma dobro raspoloženi, uvek su zabavni. Svi su zanimljivi na svoj način i mi gledamo da nađemo nešto spontano i posebno za svakog od njih. Nije lako, ali sve ono što vredi u životu nije uvek i jednostavno. Kada je emisija uživo ne može nešto da se izbaci, već moramo da budemo koncentrisani sve vreme, zbog toga raste euforija i znamo da u svakom trenutku može nešto da se desi i mi zato sve vreme moramo da budemo spremni na reagovanje.

Evrovizija se nametnula kao vrlo važna tema u Srbiji, a „Pesma za Evroviziju” jedan je od najgledanijih TV formata. Osećate li i vi pritisak zbog toga što ste deo nečega što se toliko voli, komentariše kako uživo tako i na internetu?

– Naravno, osećamo pritisak, ali u pozitivnom smislu jer kao deo Javnog servisa moramo da budemo odgovorni. Mora to da bude nešto zabavno i kulturno, ali, da se zadrži neki standard. Velika je čast biti deo nečega u čemu mladi umetnici imaju priliku da se probiju i da pokažu, ne samo celoj Srbiji, već i regionu, a možda i celom svetu, svoj talenat. Pre neki dan sam video na Jutjubu kako jedna žena iz Engleske gleda i komentariše sve naše pesme i kaže kako Srbija uvek ima neki svoj stil i kako su sve pesme jako autentične. Zbog toga u svakom trenutku osećam taj pritisak zbog odgovornosti koju imam i važno mi je da damo sve od sebe i kao voditelji i kao produkcija i kao Javni servis.

Šta biste, kao neko ko je diplomirao novinarstvo u Americi, a ostvario se najpre u različitim medijima u Australiji, promenili u našoj profesiji u Srbiji, a šta biste, opet, istakli kao pozitivnu stranu domaćih medija?

– Iskreno ne znam, ali mislim da je velika prednost ovde kod nas što sam npr. ja imao slobodu da budem to što jesam. Smatram da sam uspeo da budem svoj od kako sam došao ovde i mislim da je jako lepo što postoji takva atmosfera i takav sistem gde možeš biti poseban. Niko mi nije prišao i rekao da moram da radim po nekom kalupu. Završio sam novinarstvo, ali nisam išao tradicionalnom putem i to mi je najinteresantnije.

Zbog kojih televizijskih minuta vam je do sada adrenalin najviše proradio, budući da ste se našli u različitim atraktivnim situacijama i ulogama, ali i radili intervjue sa svetskim zvezdama?

– Bez obzira na to kakva je emisija u pitanju, kada ona ide uživo  adrenalin uvek „grmi”, ali u pozitivnom smislu. Emisija „Leto na Adi” mi je omogućila da se nađem u zanimljivim situacijama, a kada sam vozio akva spid na vodi, mislim da nisam osetio tu količinu adrenalina čak ni kada sam razgovarao sa Novakom Đokovićem uživo na stadionu, a oko mene je bilo 35.000 ljudi. Zanimljivo je bilo da sam gazdi tog ski-centra rekao da bih  voleo da probam skijanje na vodi u programu do kraja meseca, a on je rekao da može i da dođem prvo da probam nekoliko puta i da to izvedemo za poslednju emisiju, jer pre toga nisam nikada vozio. Međutim, mi smo tokom avgusta toliko snimali da nisam uspeo da probam, pa sam uspeo tek 30 minuta pre emisije nekoliko puta da vozim i svaki put sam pao. Kada je trebalo u programu uživo da skijam na vodi, ja sam nešto duže pričao sa sagovornicom, jer iskreno mislio sam da je bolje da mi uvod traje duže jer su velike šanse da padnem usred emisije (smeh). To je možda bio najveći adrenalin pored grin ruma koji sam osetio u ovom poslu.

Pre devet godina napisali ste blog „Deset razloga da doživite avanturu po Srbiji”, koji je doživeo milionske preglede, a da vam neko danas da zadatak da napišete blog „Deset razloga da započnete život u Srbiji”, što ste vi pre tri godine i uradili, šta biste napisali i imali toliko razloga da napišete takav blog?

– Ima, to je dobro pitanje, jer se razlikuje život od avanture po Srbiji. Mislim da bih, kada bih ponovo napisao takav blog, napravio neki plan kako ljudi koji žele tu da žive to i urade i šta im je sve potrebno. Poznajem nekoliko ljudi koji su želeli da dođu, ali nisu ostali, ne zbog Srbije, nego zbog toga što su želeli da nađu neki poseban posao. Jako je teško kada tražite posao u struci, u tome ne uspete pa morate da se vratite. Možda bi to bio blog kao plan ne za opstanak već za ostanak u Srbiji. I šta želite da radite, ali i kako ovde živi prosečan građanin. Da to napišem tako da ta avantura postane život. Mislim da sam dosta toga naučio od kako sam došao ovde da živim. I dalje volim Srbiju, obožavam da putujem po zemlji, ali mislim da sam imao tu sreću da sam to shvatio mnogo ranije i imao neki plan o tome kako bih mogao da živim ovde. Možda ću baš za desetogodišnjicu od tog mog bloga da napišem neki novi i da on bude za život jednog stranca u Srbiji.

Pričali ste više puta da vam je baka pomogla da naučite srpski u Australiji, a ko vam je usadio tako snažnu ljubav prema Srbiju, s obzirom na to da ste poznati kao neko ko je veliki patriota?

– To je pun pogodak, baš ste u pravu! Nije to bilo forsirano. Kada sam došao prvi put u Srbiju u kojoj je moja rodbina, kada sam imao deset godina, to mi je bilo kao prva ljubav. Došao sam ovde iz Australije, gde sam uvek imao želju da igram sa drugarima basket, ali toga nije baš bilo, nije bilo normalno da se tamo deca po ulici igraju svako veče. Onda sam došao ovde, upoznao rodbinu i toliko mi je bilo lepo to prvo iskustvo '96. godine da ništa nije moglo to da mi pokvari. Od tog trenutka je počelo da me zanima sve u vezi sa Srbijom, ali ništa forsirano. Uvek sam bio ponosan što sam Srbin, uvek me zanimala Srbija, želeo sam da dođem ovde. Ali, taj prvi susret je bio neopisiv. I dalje imam tu sliku u glavi: Niška banja, idem da igram fudbal sa društvom iz kraja. Sve je, nekako, bilo kao idila. Od tada je uvek ostala želja da koristim svoj jezik, da dolazim ovde, da negujem ta prijateljstva, da budem ovde, da se viđam sa rodbinom. Svaki put kada bih posle dolazio nisam se osećao kao stranac. Uvek su tu bili moji prijatelji kojima sam se radovao.

Vladimir Bijelić