SEĆANJE: Miro Glavurtić (1931 – 2023) i grupa Mediala

Upravo je ta četvorka priredila izložbu „Medijalna istraživanja” 1958. u Omladinskoj galeriji na Obilićevu vencu. „Bili smo senzacija!”, pisao je kasnije Glavurtić, navodeći da je njihov estetski stav bio zasnovan na distanci od nihilističke umetnosti i težnji ka tradiciji, ka integralnom čoveku i novoj renesansi kojom bi se objedinile suprotnosti.

U tematskom tekstu, objavljenom u januaru 1969. u novosadskim „Poljima” povodom najavljene retrospektivne izložbe grupe u ULUS-ovoj galeriji u Beogradu, Glavurtić je naveo da se koreni Mediale mogu pratiti do početka pedesetih u Herceg Novom, gde su Umetničku školu pohađali Dado Đurić i Uroš Tošković. „Tamo je postojala, u klici, fantastična umetnost, koja će, u Beograd biti preneta dolaskom te dvojice neobičnih dečaka. I tu će naći plodno tlo, mnoge mlade ljude, studente arhitekture: Šejku, Sinišu Vukovića, Vukotu Vukotića, Peđu Ristića i Vladu Veličkovića. A na Likovnoj akademiji studiraju studiraju Kosta Bradić, Olja Ivanjici i Milić od Mačve...”

Za Glavurtića, rast i stasavanje Mediale do te prve izložbe, dakle od 1954. do 1958, predstavlja period međusobnih upoznavanja, zbližavanja, konsolidovanja grupe na osnovama zajedničkog idejnog i umetničkog koncepta, ali, kako ističe, „u ovom se razdoblju oseća i gorak ukus prvih rastanaka”. „ Bili smo jedinstveni svet, uprkos svih suprotnosti. U našim slikama pojavljuju se reminiscencije na klasično slikarstvo i ponekad se čini kao da simultano živimo u dva različita vremena. Čak se i reč mediala, igrom jednofonetske kabale, razlaže na reči: med i ala, koje označavaju sve suprotnosti naše dijalektike”, napisao je u „Poljima”, uz napomenu da su nakon izložbe na Obilićevom vencu „usledile godine sloge i nesloge; atrakcije i repulzije”.

U knjizi „Od Avangarde do Arkadije” istoričarka umetnosti Irina Subotić je napisala: „Dela koja su članovi Mediale ponudili, često veštija, vibrantnija i slobodnijeg duha u crtežu no u slici, pokušala su da prate ideje vodilje. Bilo je, međutim, više evokacije prošlog, muzejskog, renesansnog, vremenom i tradicijom prožetog slikarstva, no sinteze modernog, britkog, oslobođenog. Njihova hermetična pojava nije bila lako raspoznatljiva u ta vremena koja karakteriše otvaranje ka svetu, modernizacija i duhovnog i praktičnog života, prihvatanje mnogih gotovih formula, potrebnih ovoj sredini i zato brzo usvojenih, koja su došla kao zamena za tek prevaziđenu dogmatsku umetnost. Svojim programom, delima i ponašanjem, kao ’zagovornik dugog pamćenja’, Mediala je u likovnom životu Beograda vidno odudarala od svega tada aktuelnog i slavljenog kao moderno”...

Za slikara Dragoša Kalajića, koji će, uprkos dijametralno suprotnim političkim stavovima, sa Glavurtićem ostati u kontaktu i posle umetnikovog napuštanja Srbije i odlaska u Zagreb početkom devedesetih godina prošlog veka, „Mediala je jedinstvena, autentična pojava čudesne kristalizacije vrednosti u istoriji evropske kulture HH veka”. „Metafora ’kristalizacije’ nije tek puki izraz retoričke domišljatosti nego pokušaj izražavanja jednog posebnog oblika zajednice duhovnih tenzija. Posebna svojstva zajednice Mediala su bitno različita od onih koje srećemo kod uobičajenih konfiguracija moderne umetnosti kao što su ’grupe’, ’pokreti’, ’pravci’ ili ’tendencije’. Svi ti oblici organizacije implicitno ili eksplicitno prihvataju ili izražavaju koncepciju ‘linearne’ istorije nastajanja i nestajanja, dok je Mediala svojim najvišim uzletima upućena sferama nadistorije i apsolutu.”

Kroz niz retrospektivnih izložbi Mediala će ostati prisutna na domaćoj umetničkoj sceni još decenijama nakon poslednjeg formalnog vernisaža grupe, priređenog 1961. na novosadskoj Tribini mladih u decembru 1961, kada su, pored Glavurtića, svoja dela izložili i Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Svetozar Samurović, Siniša Vuković, Milić Stanković, Uroš Tošković, Ljuba Popović i Radovan Kragulj. Sam Miro Glavurtić  će samostalno početi da izlaže 1964, i to od Beograda, Zagreba i Novog Sada, do Minhena, Ženeve i legendarne postavke priređene u avionu DC-10 na letu Beograd - Njujork. Istovremeno ulazi i u svet književnosti, najpre poezijom, potom esejima, a 1982. objavljen mu je i roman, koji je zapravo napisao još početkom šezdesetih.

– Ja ne pridajem neku veliku važnost toj mojoj književnosti, mada je bilo mnogih koji su to shvatili i doživeli jako dobro. Ali, ja mislim da se moram odreći mnogih stvari iz naše mladosti, mnogih zabluda – otkrio je Miro Glavurtić u jednom intervjuu, istovremeno priznajući da bi u svim vlastitim umetničkim preokupacijama „poeziji dao prvo mesto”. – I kad bih hteo odlučivati o tome šta je u osnovi moje stvaralačke egzistencije kao osnova svega što jesam, bila bi to poezija. Jer u svakome od nas postoje podsvesni delovi pesničkih proročanstava.       

M. S.