PREČANSKA LEKSIKA Pulajefta
Odmah da priznam (to je sada moderno): „Dnevnik” čitam od poslednje strane. Više od dve decenije sam radio u sportskoj rubrici a i onaj naredni sektor mi je (sada) najbliži.
One slike „maturanata”, kako su ih zvali ručni slagači dok su prelamali strane. Sportske i oglasne jedne pored drugih. Tada sam čuo da su „maturanti” oni „koji će sutra umreti” (mi koji smo pravili novine mislili smo da sve znamo unapred), odnosno oni „koji su bacili kašiku”. Još da priznam: dok se tako razgovaralo o „objektu posla”, radilo se vrlo ozbiljno.
Posmrtni oglasi su davani u ruke najboljim i najpažnjivijim ručnim slagačima – meterima, zbog složenosti rada. Novine su se pravile u olovu, dok se otiskivao slog za korekturu, klišei s likovima pokojnika su skidani pa posle vraćani, trebalo je imati dobro oko da se u prašini slagačnice bojom zamrljane slike nameste tačno. Niko se nije šalio s pokojnicima, samo bi se čuo uzdah kada bismo nekoga poznali. Uostalom, ono čuveno grafičko mleko nije pomoglo da najveći deo te smene ne „maturira”, verovatno uz ubrzanje dobijeno olovom.
Pulajefta je takođe jedan od izraza koji govori da je neko umro. Nastao je na Salajci, ali ga zna i cela Podbara i stari Novi Sad. Pre mnogo decenija dužnost grobara na Almaškom groblju je dugo i savesno obavljao izvesni Jefta. Ali ne sam, već mu je u transportu opreme, pa nekada i samog pokojnika, pomagala i jedna magarica, ponekad još i s puletom. Otuda i složenica Pulajefta za taj neizbežan servis. Zato se još uvek nekome ko dugo nije bio u zavičaju novosadskom pa se raspituje „a gde je onaj i ovaj”, kratko odgovori: otiš’o kod Pulajefte.
Sam pak grobar, ni kriv ni dužan, postao je instrument pri vakelama i pridikama. Mnoge žene su predviđale muževima da će „brzo kod Pulajefte” ako nastave tako samoubilački da žderu rakiju i truju se duvanom. Čak su i nevaljalu decu, koja ne slušaju starije ili psuju naglas, plašili: budeš li tako bezobrazan, odneće te Pulajefta!
Pošto je smrt (kao i život) masovna pojava, jedini siguran posao, kako kažu pogrebnici i statističari, Pulajefta je imao pune ruke posla. Pošto ga je dobro obavljao, ime ga je nadživelo. Makar da je „brend” za ceo tim.
Kada neko umre, kaže se još da je otišao na onaj svet, da je otišao Bogu na istinu, da je preminuo, predstavio se Bogu ili anđelima, upokojio se, a u slengu je mandrknuo, otegao papke, otabačio… Neko se seti i indijanskih večnih lovišta.
Kada smrt dođe po neku (domaću) životinju, najkorektnije je reći da je uginula, mada se češće kaže da je crkla, lipsala ili krepala, a istim rečima se „časte” i ljudi koje mrzimo, ne podnosimo ili ako se s njima svađamo. To „crk’o dabogda” i „jedva čekam da krepaš” ne pripada uljudnim i normalnim razgovorima o prirodnoj i neizbežnoj pojavi kao što je smrt pa je najbolje te izraze i zaboraviti.
Nekada, dok je kod nas postojala smrtna kazna, navodno „duhovito” se govorilo da je neko „umro u prisustvu vlasti”. Sada smrtne kazne nema, ali ima smrti (ili je donedavno bilo) u prisustvu vlasti, ali se zove drugačije – „overavanje”.
Pavle Malešev
