Biciklom kroz Vojvodinu: Selenča (2)

Od verskih zajednica svoje karakteristično oblačenje sačuvale su još i žene iz Nazarenske crkve.

Selenča je jedno od tih slovačkih sela u kojima dobar deo žena i dalje u svakodnevnom životu koristi narodne nošnje. Mi u Ulici JNA u Baču viđali smo ih redovno kako iz pravca Selenče dolaze na pijacu ili na nedeljnu večernju misu u Franjevački samostan.

Ispred sveže, u žuto okrečene rimokatoličke Crkve Presveto Trojstvo dočekuje nas župnik Siništa Tumbas Loketić. Rođen je 1987. u Subotici i pre postavljenja u župu u Selenči nije govorio ni reč slovačkog jezika. Za svega par meseci naučio je tako dobro, da ga danas, kažu, govori bolje od mnogih rođenih Slovaka.

Župnik Siniša strastveni jer ski-border pa mu je jedna od fotografija na Fejsbuk profilu upravo u skijaškoj opremi a centralna fotografija je pogled sa žičare na snegom zavejanu stazu. Priča nam da nedeljno na misama u crkvi bude oko 500 ljudi, što je trećina od ukupne katoličke populacije sela što je daleko najbolja statistika ako se poredi sa većinom drugih sela u Vojvodini u kojima u hramove (pravoslavne, katoličke, protestantske...) na nedeljna bogosluženja u proseku dolazi tek tridesetak vernika.

Župa u Selenči je osnovana 1788. a do tada je bila filijala Bača. Crkva je podignuta 1795. a nakon požara 1886. je obnovljena i proširena. Duga je 29 metara, široka 11 a „lađa” je visoka iznutra 10 metara. Toranj je visok 30 metara, ima 4 zvona, najveće je 400, a najmanje 30 kilograma.

Pored evangelika i rimokatolika u selu živi i manji broj pravoslavaca i pripadnika drugih verskih zajednica, ali oni nemaju svoju crkvu. Pronela se priča i da je Selenča poslednjih godina postala poznata po „okultnim radnjama” pa je, navodno, zbog ovdašnjih „otpadnica od vere”, čak iz Rijeke dolazio sveštenik specijalizovan za „isterivanje demona”. To je tema o kojoj, međutim, niko u selu ne želi da govori za medije pa čitavu stvar treba uzeti sa rezervom…

Stižemo do Osnovne škole „Jan Kolar” koja se nalazi u zgradi iz 1962. oko koje se nalaze park i sportski tereni. Istorijat školstva u ovom selu je takođe veoma bogat.

Nakon što su se doselili na ove prostore Slovaci su imali mnoštvo briga u ogranizovanju svog života u novoj sredini. Uprkos tome, njih je od samog početka zanimala i duhovna strana bitisanja. Istorijski izvori govore da je veći deo kolonista umeo da čita i piše. Dok nisu imali učitelja, decu je čitanje i pisanje učile napredne zanatlije. Već prvih godina po dolasku u Selenču Slovacima je nastavu držao Jan Dolinaj, zatim školovani čovek sa prezimenom Fabri. Pored toga, obojica su kao laici sve vreme vršili bogosluženja u bogomolji. Ubrzo nakon svog dolaska, kolonisti su napisli molbu nadbiskupu u Kaloči da im se dozvoli izgradnja hrama, koji bi im istovremeno služio i kao učionica za decu. Ujedno su tražili da im se dozvoli pozivanje učitelja, što im je kasnije i odobreno.

Vlasnik etno-kuće u Selenči je Jan Čapelja, a sagradio ju je njegov pradeda još 1914. Ono što je karakteristično za ovu kuću i što je čini upečatljivom je to što na njoj preovladava plava boja koja je tradicionalno obeležje slovačke kulture.

U sobama koje su bogato opremljene možete videti stari autentični nameštaj i pokućstvo. Na jednom od ormara piše „Zuza Častvan”. Svojevremeno mi je Pavel Surovi objasnio da su ovakve „personalizovano” ormare devojke donosile kao miraz prilikom udaje. Stara zidana peć koja se nalazi u unutrašnjosti kuće karakteristična za doba u kojoj je kuća sagrađena, privlači ljubitelje ovog kulturnog zdanja. U ormanima se nalaze primeri bogate slovačke nošnje. Zidovi su ukrašeni starim slikama i ukrasnim tanjirima… Na policama se nalaze knjige iz davne prošlosti. U dvorištu i ekonomskom delu kuće mogu se videti predmeti korišćeni za obradu zemlje, ali i u svakodnevnom životu.

Kraj Prvog svetskog rata doneo je nove granice i ova je oblast pripala Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Školstvo je potpalo pod nadležnost države. Deca, međutim i dalje nastavu pohađaju podeljena prema veroispovesti a evidencija se, još i školske 1918/1919. vodi na mađarskom. Tek od školske 1919/1920. godine počinje upotreba srpskog i slovačkog jezika u školskoj evidenciji.

Deset godina kasnije državne su vlasti naredile da se deca spoje i da školu pohađaju zajedno bez obzira na konfesionalnu pripadnost. Protiv ovakvog naređenja protestovali su kako roditelji tako i crkva, zbog čega su već školske 1932/33. godine deca ponovo razdvojena. Tome je doprineo tadašnji poslanik, koji je intervenisao na zahtev crkvenih predstavnika i u svom je obrazloženju naveo da „deca do škole treba da pešače preko tri kilometara” (inače, čitavo je selo kraće od 2 km). Neki učitelji su protiv odluke ponovne podele dece protestovali, međutim neuspešno. Posle Drugog svetskog rata učenici obe veroispovesti idu u istu školu koja od 1961. nosi ime po velikom slovačkom pesniku Janu Kolaru.

Ana Valent, naš vodič kroz Selenču u školi inače predaje evangelističku veronauku. Pokazuje nam učionice i hodnike koji su prekriveni „maturskim tabloima”. Ne nekim tabloima iz ranijih godina učenici su u narodnim nošnjama a zanimljivo je videti i kako su se tokom decenija menjali stilovi u dizajnu ali i oblačenju i frizurama maturanata.

Profesor muzike i solfeđa u ovoj školi je u celoj Vojvodini pa i šire poznati Juraj Suđi, osnivač Kamernog hora „Zvoni”.

Kamerni hor „Zvoni” nastao je od male grupe ljudi koja se okupljala uz klavir u jednoj sobici, da bi svoje večeri ispunili zadovoljstvom koje stvara muzika. Pevali su tek onako, da prođe vreme: jednoglasno, dvoglasno, troglasno, četvoroglasno; četvoro, petoro, zatim osmoro a sada ih ima više od dvadesetoro. Učitelj (kako Suđija u Selenči zovu) je vremenom okupio lepu grupu pevača.

1993. na proslavi 235. godina od dolaska Slovaka u Selenču „Zvoni” su nastupali kao vokalo-instrumentalna grupa. Međutim, njihova je želja bila da postanu kamerni hor. Sve češće su pevali pesme od Mokranjca, Verdija, Mocarta, Trnavskog, sve su više izvodili tekstove Andreja Sladkoviča, Hvjezdoslava, ali i pesme svog dirigenta Juraja Suđija, koje obogaćuju muzičko stvaralaštvo Slovaka u Vojvodini. Kamerni hor „Zvoni” je najpre radio pod okriljem Kulturno-umetničkog društva “Jan Kolar” u Selenči, a od 1998. „Zvoni” su samostalna umetnička grupa.

Za razliku od njihovih zemljaka u Kovačici, Bačkom Petrovcu ili Staroj Pazovi, Slovaci u Selenči nisu nadaleko poznati po likovnoj sceni. Odavde nije krenula nijedna svetski poznata zvezda poput Zuzane Halupove, Zuske Medveđove ili Mire Brtke, ali to ne znači da u selu nema talenata.

Likovna umetnost u Selenči je prvobitno nastajala kao narodno stvaralaštvo. U prošlosti su priliku za ispoljavanje svog talenta imale, pre svega, zanatlije, ali su i ostali žitelji Selenče izražavali svoj umetnički dar ukrašavanjem svojih kuća i ulepšavanjem životne sredine. U oslikavanju kuća koristila se slovačka narodna ornamentika. Građevinari su koristili razne vrste reljefa koje su onda domaćini oslikavali. Ovakvi plastični ukrasi javljali su se, pre svega, oko prozora. Ukrasna ornamentika koristila se i u uređenju kuća. Ukrašavala su se ognjišta i zidovi. Uz pomoć kalupa, slikali su se razni cvetni motivi bogatog kolorita. Ornamentima su se ukrašavali i drveni sanduci i garderoberi a žene su ih koristile i za oslikavanje tanjira, raznih ćupova i flaša. Neki su pokušavali da u toku dugih zimskih večeri slikaju ugljem na papiru. Bilo je talentovanih ljudi koji bi iz dosade naslikali prave slike, ali ih nikada nisu javno izlagali. Pokušavali su da od kutija prave kuće i katedrale, ili da od lima naprave neki ukrasni predmet. Veće umetničke ambicije, međutim, nisu imali.

Od stanovnika Selenče kao prvi za umetnički put odlučio se Vladimir Goda, rođen 1940. Osnovnu školu završio je u rodnom selu a gimnaziju u Oyacima. Studirao je na Likovnoj akademiji u Zagrebu, ali je pred sam kraj studije napustio. U svom stvaralaštvu koristio je mnoge tehnike: uljane boje, tempere, pastel, olovku i tuš. Najčešće je slikao portrete ljudi, ali i mrtvu prirodu, seoske motive i aktove. Izlagao je u Baču, Novom Sadu i Zagrebu. Naslikao je oko 150 slika. Posle teške bolesti umro je 1989. u Selenči.

Mnogi se stanovnici Selenče i danas sa ljubavlju bave likovnom umetnošću, međutim, ne izlažu javno svoje radove. Navedimo samo neke od njih: Juraj Beređi stariji, Juraj Beređi mlađi, Danijela Bolf, Pavel Šimonji, Marija Kolekova, Lidija Godova, Krstina Kanjova, Ilona Fačarova, Štefan Ičik, Jaroslav Pecnjik, Marija Trusinova, Štefan Liptak, Jarmila Tatljakova, Ondrej Bocka, Ana Krnačova, Ana Poljakova, Jan Rožnaji, Marija Sklabinska, Pavel Fađoš, Zuzana Gašparovska, Pavel Mandač...

Pre odlaska iz ovog jedinstvenog sela - obilazimo veštačko jezero pretvoreno u pravu malu oazu prirode u kojoj po zelenoj površini vode plivaju divlje patke i labudovi. Zovu ga Džajinim jezerom, po nadimku Đure Bocke, vlasnika „Slovana” koji ga je sa svojim zaposlenima napravio kao još jedan dokaz da vredne i složne ruke mogu sve. Ako je to „sve” još u rodnom selu a ne u nekom od velikih gradova u koji se većina uspešnih seli - onda je podvig još značajniji.

Robert Čoban