Intervju, Bojana Milanović: Sve u meni gori

Od tada ih je nanizala sijaset, Sterijinu, „Zoranov brk”, „Zlatnu fibulu”, a najnovija je „Iskre kulture” Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski”.

Biografija ove glumice koja je na scenu Srpskog narodnog pozorišta došla iz Subotice, kaže da je Bojana Milanović rođena 1990. u Rumi. Diplomirala je 2014. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu – odsek Gluma na srpskom jeziku, u klasi Jasne Đuričić i Sanje Ristić Krajnov. Završila master studije 2015. kod profesora Radoslava Milenkovića kao najbolji student, sa prosekom 10. Osim u Subotici, kalila se i u Somboru, Bečeju, Pozorištu mladih...

Prvi put kada sam radio intervju sa vama bili ste mlada glumica za koju manje-više niko nikad nije čuo, a sad vas skoro svi znaju. Meni delovalo već onda, pre dve, tri godine, da idete tim putem. Kako je to kod vas išlo, koje stepenice se pređu lako, a koje su bile teške prepreke?

- Srećna sam i ponosna što sam posle završene akademije imala priliku da radim u mnogim pozorištima i mnogim predstavama koje nisu institucionalne, sarađujem i upoznam dosta kolega. To je velika škola i dobar trening za glumca. Raditi pošteno i iskreno i zaslužiti neko mesto u pozorišnom svetu, to je poseban osećaj. To je ono što ste sami stekli, što niko ne može da vam ospori, niti oduzme. Jeste bilo teško i nije bilo teško. Iz ove perspektive, ne bih nešto drugo želela. Moj put me je vrlo očvrsnuo i kao osobu, i kao glumicu.

Na čemu ste posebno radili kako biste uspeli da steknete toliko poverenje kod kolega, u publici, kad je reč o ulogama koje ste prihvatali? Kao da je sve nekako krenulo od Dženis Džoplin? Imate li neki poseban ritual, meditaciju nad likom koji treba da igrate, koliko volite da ga analizirate i šta tačno na njemu?

- Sve je počelo još mnogo pre Dženis, mada to sada ne izgleda tako. Svaku ulogu, pogotovo takvu treba zaraditi. Nije to došlo slučajno, iza svega toga je veliki rad i veliko poverenje rediteljke Sonje Petrović u mene. Svakoj ulozi se radujem i tražim šta me to povezuje sa istom.

Što bi i sama Dženis rekla: „U svakom od nas postoji neka vatra koja tinja sve dok ne umremo, samo što se kod nekog ta vatra nikad ne razgori, a ja želim da sve u meni gori.“ Tako i ja, kada dobijem novu ulogu sve u meni gori, uživam da otkrivam tu osobu i da joj se prepuštam. Na kraju svaku beskrajno zavolim i znam da sam od svake nešto naučila.

Zapravo, govoreći o uspehu, sad me još više zanima da vas upitam – šta je za vas uspeh, Bojana? Da li je to super proces rada, aplauz, priznanje žirija, radost sa kolegama ili pogled u ogledalo posle dobro odigrane predstave... Ili biste možda rekli koju o uspehu uopšte?

- Nema cenu radost posle odigrane predstave, a posebno kada si je podelio sa svojim kolegama na sceni i publikom. Uspeh je kada se i tvoje kolege najiskrenije raduju tvom uspehu. Ja sam to doživela.

Nedavno ste igrali Hasanaginicu, sa pozorištem iz Bijeljine. Kako je to kad se glumac/ glumica, nađe u novom okruženju, da radi na ulozi sa ansamblom koji ne poznaje, pa još i glavnu ulogu? Za one koji Vas ne znaju, podsećanje da ste možda nešto slično doživeli i dolazeći iz subotičkog Narodnog pozorišta prvi put na scenu SNP-a?

- U novim procesima, gde god oni bili, nemam strah, samo želju da radim i da ostvarim dobru konekciju sa ljudima, i da napravimo dobru i čestitu predstavu.

Od koga i sa kim ste najviše naučili da glumite? Zbog čega?

- “Naučila da glumim” čest izraz, za mene je apstraktan. Etici o glumi, kako u ovoj profesiji raditi, na koji način se nositi sa ulogama i procesima, razaznati šta kad treba ili ne treba uraditi, kako pristupiti ulozi, kako svaku osobu koju igraš poštovati, svakako sam naučila od svojih profesora. Prvenstveno Jasne Đuričić, koja je bezuslovno posvećena studentima, kao i na sceni.

Koliko ste se obradovali nagradi Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski“, nagradi koja nosi simboličan naziv „Iskre kulture“? Ona je specifična i zato što ne dolazi iz užeg pozorišnog okruženja.

- Mnogo me je obradovala ova nagrada, ona je zaista velika i ona jeste „kruna“ mog dosadašnjeg rada. U obrazloženju žirija je navedeno i nešto što me je posebno obradovalo, a to je da sam se istakla ne samo kao glumica, nego kao i veoma pouzdan i podsticajan saradnik. To je ono na čemu pored glume radim, jer bez toga, mislim, da ni gluma ne bi uspela. Važno je da se istaknemo kao čovek, a ostalo će da dođe i biće nam još draže.

Nešto me uhvatilo, ne mogu da prestanem da razmišljam o tome, kad vidim izveštaje sa dodele nagrade u kojima se navodi da ste iz Rume, koliko vam znači taj podatak, to odrastanje i sam pojam ili doživljaj zavičaja? Pitam zato što sam „ođednom“ postao svestan toga da veliki deo kulture centra, tako to da nazovem, čine ljudi sa „margine“, a da ta „margina“ baš i ne znam šta nam znači i šta tačno dobija sa time!

- Ja sam jedna ljuta Sremica i mnogo se ponosim time (smeško). Volim što sam odrasla u maloj sredini. Radujem se svom rodnom gradu i ljudima u mojoj Rumi. Radujem se kada radim predstavu o ljudima iz provincije, tako ih dobro razumem. Na kraju krajeva to je priča i o Dženis, o njenom odrastanju, koje mi je itekako poznato i blisko.

Iako povodom nagrade „Iskre kulture“, ovo je i novogodišnji intervju, pa me zanima šta je za vas kalendarska godina, a šta ono što će ostati iz nje i kad zaboravite koja je to bila po redu? Čemu se nadate u budćoj, što je verovatno ujedno i ono što najviše volite ili vam nedostaje?

- Ono što je obeležilo ovu godinu bila su putovanja i gostovanja sa predstavom „Ko je ubio Dženis Džoplin?“ ne samo po našoj zemlji, nego i po Evropi. Takođe, predstava i uloga Hasanaginice. U sledećoj godini nadam se novim izazovnim i zanimljim projektima. Nadam se nekoj dobroj, kvalitetnoj komediji, koju dugo nisam radila i baš sam se uželela nekog takvog materijala. Naravno, nadam se prekookeanskoj turneji, sad je već red da se i Dženis vrati u svoj zavičaj (još jedan smeško).

Igor Burić