Đorđe Pisarev: Stvarnost je potmuli zvuk sirene u magli

„O stanovnicima biblioteke” je, kao i lane objavljena “Mašina za čitanje”, deo vašeg neobičnog projekta „Akademija za pisce”. O čemu je, zapravo, reč?

- Godinama ranije, a umalo da kažem kao Markes: godina kasnije pukovnik Buendija.., dakle, godinama ranije “mladi Pisarev” je otkrivao knjige koje će mu trasirati kako čitalački, tako i spisateljsko-poetički put. Jednu od tih čarolija potpisao je Pjer Mabij i zvala se “Ogledalo čudesnog”. Objavljena je u kultnoj ediciji “Orfej”, a donosila je skup tekstova koji pokrivaju najbolje iz tradicije francuske književnosti posvećene fantastici. Čarobni kovčeg male magije bila je zapravo knjiga “za pod jastuk”: kad god se probudite, a vi je otvorite i otvori vam se jedan novi svet. U godinama koje su usledile tada kreativno bogati časopisi poput “Gradca” ili “Dela”, pod uredničkom palicom Branka Kukića i Jovice Aćina, donosili su sjajne temate, a zapravo produžetak pomenute magije, baveći se, vrlo iscrpno i kreativno, temama kakve su vrtovi, ogledala, lavirinti, dvojnici... S jedne strane, podsećalo je sve to na tradiciju negdašnjih večitih kalendara, s druge na blago dekadentne biblioteke “najbolje od...”, poput onih koje je umeo da sačini Borhes, otkrivajući nam pisca kao što je Papini. I moja skromno zamišljena biblioteka “Akademija za pisce”, koja se oformila zahvaljujući dobroj volji “Agore” i Narodne biblioteke Kruševac, zapravo je na tom tragu, donosi meni omiljene pisce, fragmente i citate, ali je, u skladu sa mojim skromnim zanatsko-spisateljskim (sa)znanjima, istovremeno i određena vrsta brevijara za nove, mlade pisce, svojevrsna prečica koja može, ukoliko žele, da ih spasi besomučnog čitanja, da zanatu pristupe “in media res”. Dve su knjige objavljene, treća, koja se bavi ličnošću pisca (autora), “Majstor koji gradi svetove i gospodari  pričama”, u pripremi je, a četvrti tom, verovatno završni, svojevrsna je yepna teorija književnosti, slika teorijsko-praktično kursa kreativnog pisanja, viđeno iz ugla naših savremenih pisaca i univerzitetskih profesora.

I nezavisno od “Akademije za pisce”, dobar deo vaših knjiga u svom fokusu ima fenomen teksta, knjige i čitanja? Priznajem da sam i sam, čitajući Pisareva, otkrivao neke naslove koji će mi kasnije postati veoma važni...

- Davno sam došao do saznanja da je stvarni svet oko nas brz, prolazan i jednostran. (Uvek je i bio za trenutne posednike života.) Da je, ma koliko postajao sve veći pojavno i brojnošću populacije, zapravo drastično sve manji kako se godine, decenije i vekovi slažu: potreba za unificiranjem stvorila je idejne i materijalne franšize, što olakšava život tekućih stanovnika. Strašno je pomisliti da svaki dan – juče, danas, sutra - sa smrću mnogih od njih (nas) iščezavaju toliki mikro svetovi i mini univerzumi. Jer, na kraju, šta ostane? Par urezanih crta na zidu pećine? Svet ideja zabeležen u knjigama dugotrajniji je, ipak, od svake naše male smrti i kolapsa svesti. Zato je i taj svet zaslužio da bude bar ravnopravan sa pojavnim pa se prema tome tako i ophodim. Svet ideja je za mene živ i zahtevan, bitan i jednak stvarnosti u kojoj opstojavamo pa je i svaka mala tragedija koja zadesi bilo koga od nas, zapravo jednaka svakoj tragediji koja zadesi junaka (izmišljenog) romana, jednak je i isto važan svaki osećaj ljubavi ili strasti kako u “stvarnom”, tako i imaginarnom svetu. Istina je da se većina pisaca bavi “prepisivanjem” pojedinačnih sudbina ko-zna-kako-odabranih savremenika, ali je istina i da su moji odabrani junaci, počesto iz knjiga i filmova, dugotrajniji. Jer, često me je smrt ili tragedija junaka priče pogađala mnogo više nego nesreća koja bi zadesila komšiju iz susedne ulice. A, primetio je to i Borhes, svaki put kada ponavljamo Danteov ili Šekspirov stih, mi smo, na neki način, onaj trenutak u kom su Šekspir ili Dante stvarali taj stih. Slike zvezda, tvrdio je Đordano Bruno, senke ideja koje predstavljaju nebeske objekte, bliže su trajnoj stvarnosti nego slike prolaznog sveta koji se nalazi ispod njih. Baš kao što je smatrao Prust, dela svakog autora postoje i pre nego što ih je ovaj u stvarnosti prizvao i, isto tako, ona će i dalje postojati čak i ako i poslednji primerak-kopija dela bude izgubljena.

U jednom kritičarskom osvrtu prof. dr Đorđe Despić je insistirao na činjenici da su praktično u svakoj vašoj knjizi prisutni i inovativni stvaralački/pripovedački postupci. Tako i roman „Na Mesečevom mostu” karakteriše uzbudljivi spoj inovacije i imaginacije kroz preplitaj sižea i forme?

- “Radikalni postmodernista” je sintagma koja se davno zalepila uz moju spisateljsku biografiju. Šta mari? Zaista ne odgovaram za tu vrstu kritičarskog etiketiranja, a to i ništa ne menja na stvari. Moji su pripovedački postupci primereni raslojenoj svesti i rastočenom, frangmentarnom poimanju sveta. Moja priča, koja je celovita, jednostavno nije nikad linearno ispričana, jer ni današnji ozbiljni čitaoci više tako ne prihvataju stvarnost. Pogled mora da zahvati SVE ođednom, ceo tvoj i moj život (i život junaka), a to zaista zahteva određen složeniji pogled na trenutni, postojeći univerzum. Davno je već rekao, često ponavljam, veličanstveni kapetan Pikar, da se svet nalazi izvan granica i da se ne može ni pričati ni živeti linearno. Uostalom, taj celokupni tvoj i moj život, svako iskustvo koje si (jesam) doživeo, samo je mali udar vetra preko ravnice; prolazan, trenutan, tek nešto više od sna. Jer...

Lomim dan kao hleb

na dve polovine.

Jednu dajem tebi

čitaoče

da sviješ noćno gnezdo.

Druga polovina je crna rupa

U kojoj zajedno iščezavamo

baš kao hleb što se topi

u ustima...

U vašim romanima veoma je tanka linija između fikcije i stvarnog sveta: kulise su često prepoznatljive ulice Novog Sada, ali kako sami kažete, “romaneskni junaci su nalik duhovima”?

- Duhovi, u onoj meri u kojoj su duhovi i junaci Šekspira, Servantesa ili Tolstoja. Kada je u pitanju roman “Na Mesečevom mostu”, pokušao sam da stvorim-ispišem zavodljivo štivo, sa unutrašnjom čarolijom koja skriveno deluje na čitaoce. Roman možda i ne baš tako tipičan za srpsku proznu scenu, roman kao prikriveni algoritam. Netipična, rekao bih, funkcionalna fantastika u kojoj su se “sudarili” pisarevljevi alter-ego-šepard-vesele-horor-stori, urbane bajke Nila Gejmena diskretno praćene ozbiljnom upitanošću nad sudbinom ekološki zagađene planete, Pračetovski humor, funkcionalna distopija braće Strugacki i bulgakovljevska ljubavna priča u Sivom gradu. Atmoferi veliki doprinos daju crno-bele, digitalne ilustracije Nastasje Pisarev koje verno oslikavaju “teskobnu vedrinu” crno-belog sveta u kome obitavaju junaci. Paralelni tok radnje vezan je za Yejn Ostin kao neka vrsta narativnog pandana, ali je istovremeno i svojevrsni lekoviti estetski eskapizam.

Izgubili smo odnos ne samo prema stvarnosti, nego i samu stvarnost, svedoče sudbine mojih junaka iz romana “Na Mesečevom mostu”. Nastojanje pisaca da do nje dopru samo je ođek potrebe i nužnosti svih nas, koji živimo u vremenu bez orijentira i putokaza. Zato je često fikcionalni realizam koji nam se nudi i doslovan i go, bez pokušaja aluzija i simbolike i dubokih slojeva značenja, baš kao debela masna slova u našem prvom bukvaru. Stvarnost je potmuli zvuk sirene u magli i nikom više nije jasno gde su granice niti kako ta realnost zapravo izgleda. Ucrtati koordinate u mapu izgubljenog sveta neminovnost je koja ne daje uvek - nikad? - pozitivne rezultate. No, svejedno, šta uostalom može da izgubi onaj ko je već izgubljen u stvarnosti koja ga okružuje?

Miroslav Stajić

Ako je ulazak Đorđa Pisareva u svet dečje književnosti bio pomalo iznenađujući, nakon što je “Pozna večera za Gospođu Fibi” prevedena i na kineski, pitanje više nije “zašto” nego “kada” će izaći sledeća knjiga koja govori univerzalno razumljivim jezikom deteta?

- Gospođa Fibi je osvanula i na engleskom i na makedonskom, moj izdavač i literarni agent Nenad Šaponja vodi živahne pregovore pa je tako moguće da u narednom periodu Fibi bude dostupna i čitaocima na još ponekim svetskim jezicima. Uzimajući u obzir da je ova franšiza o mačkiću Fibislavu zamišljena kao “devet mačjih živoata”, tj. devet knjiga, da su objavljeni i drugi i treći deo, a da se na četvrtom radi, ne treba žuriti, nije život baš toliko kratak kako neki pričaju. Biće, polako!