Vera Kovač Vitkai: Savršenstvo je jako teško održati

Na ovom koncertu, koji organizuju SNP i AUNS, nastupiće njeni studenti Vesna Aćimović, Danijela Jovanović, Ljiljana Lišković, Agota Kučera Vitkai, Senka Nedeljković, Marija Cvijić, Željka Zđelar, Marina Pavlović Barać, Violeta Srećković, Goran Strgar, Saša Petrović, i Zoltan Gabor. Oni će izvoditi najpoznatije arije iz opera i opereta, među kojima je ima dosta onih koje su proslavile Veru Kovač Vitkai.

Čija je zapravo ideja bila da se organizuje ovaj koncert posvećen Vašoj godišnjici?

– To je ideja moje studentkinje Vesne Aćimović, ona je sve pokrenula, razgovarala  sa ostalima i svi su se složili i obradovali tome, pošto sam ja radila 19 godina na Akademiji, i 44 studenta sam izvela. Naravno, ne mogu svi da dođu, jer su neki u inostranstvu, ali, na moju sreću, svi moji studenti su zaposleni. To je za mene velika radost, jer sam bila zaista stroga, i tražila sam od studenata znanje. I tačnost, i znanje. Bila sam stroga što se tiče nastave, i oni su to jako cenili, kao i to što su svi dobili znanje. Svi su se obradovali da mogu da učestvuju, da je to za njih ponos. E, pa, to je sad svečanost povodom mojih devedeset godina, koje nisam ni sanjala, ni mislila da ću doživeti, i sad sam već mirna, mogu mirno da spavam, da se malo odmorim od studenata, jer, inače su, i sada ponekad, kad su u krizi, uvek dolazili, i pomagala sam im kad god im je nešto trebalo. Moja vrata su uvek bila otvorena za svaku njihovu potrebu, da rešimo tehničke probleme, ako su ih imali. Uvek su se vraćali kod mene i tražili pomoć.

Za vreme bombardovanja, kad je skoro sve bilo zatvarano, ja sam jedina radila sa studentima, na Akademiji smo bili, i kad bi krenulo bombardovanje, mi bismo istrčali u hodnik, sklonili se između vrata, pa sačekali da se to završi, i nastavljali da radimo. Tada sam najviše uspeha imala s njima, jer nisu imali druge obaveze, i samo su se koncentrisali na pevanje. To su mi bile najbolje godine, što se tiče vokalnih priprema sa đacima, jer nisu trčali tamo-ovamo, samo su bili koncentrisani na ono najglavnije. Bili su to jako lepi časovi, i oni su bili srećni, svi su redovno dolazili. Studenti koji su bili sa strane, kod mene su spavali, pa kad bi krenulo bombardovanje, svi bi dobili po ćebe i išli bismo tamo gde nema zgrada, tako da sam ih čuvala i pazila. Bila sam im druga majka, kad nije bilo nastave.

Za vreme kovida baš nisam radila, jer sam ga i ja dobila. Bila sam dugo bolesna, mnogo sam osetila i posledice, ali, pošto su mi pluća pevačka, nije uspeo kovid da me savlada.

Srećemo Vas na koncertima, i dalje pratite muzički život uopšte, i naravno i pevače?

- Ja uvek idem, na sve koncerte, i pratim svakoga.

Imali ste blistavu karijeru, veliku, bogatu, i izvođačku i pedagošku. Da li ste, kako vreme prolazi, promenili neki svoj utisak o celoj toj karijeri, jer su se okolnosti promenile, pa se čini skoro neshvatljivim kako su se neke stvari ranije događale, možda jer je bilo više prilika?

– Mislim da jeste bilo više prilika, više mogućnosti je bilo nego sada. Danas su malo zapustili ozbiljnu muziku svugde, i u svetu. Vrlo teško ide. Da li zbog finansijske krize svi štede na kulturi, umetnosti, nažalost, ali svuda u svetu je tako. No, ima i onih koji jako neguju muziku, na primer Mađarska, ali toga ima sve manje. Jako je teško sada, nema ni dovoljno predstava. Imate mesečno dve operske predstave, a mi smo nedeljno imali osam. Tako se ne može održati ni tehnika, ni znanje. Pevači nemaju ni mogućnosti da izlaze, da putuju. Jako je teško danas biti umetnik. U moje vreme ste mogli. Iako nismo imali menayere, mogli smo preko direkcije Opere da sklapamo dogovore za neke koncerte i predstave. To je nekad uspevalo, a sad je to vrlo teško. No, nekima je sad malo krenulo, i moji studenti polako počinju da nešto rade i drugde. Valjda će se vratiti ta vremena da mogu da idu i u inostranstvo, jer je vrlo teško kad si zatvoren.

Za kulturu nema para, nažalost, i žao mi je svakog umetnika koji se ovim bavi. Ili morate da budete vrhunski, da biste imali slušaoce, a onog srednjeg sloja nema, to je jako teško održati.

Dolaze ipak ljudi na koncerte, vidim da ima i dosta mladih ljudi, koji su meni nepoznati, tako da vidim da ipak ima neke vrste interesovanja. Ali, problem je što ne nudite puno toga. Da ja imam mogućnosti, ja bih svake subote otvorila pozorište, od 11 sati. Jedan dan bih održavala samo koncerte, drugi dan bi nastupali samo operski pevači, pa samo horovi, i orkestri, svake subote, da publiku naviknemo. Morate imati i naviku da idete u pozorište. Ali, to nemate kome da predlažete. Mi smo nedeljom radili, a sredom smo imali slobodan da. Sada nema ko to da organizuje. Možda su to i finansijske krize, a možda i nezainteresovanost.

Obično se pominje i da je potrebno dosta odricanja. Čega se sve neko odriče da bi uspeo, ili održao svoju karijeru?

– Da bi uspeli, morate prvo jako voleti ono što radite, najviše, iznad svega. Onda, ako ste pevač, tu se alkohol ne sme trošiti. Ne smete pušiti. Ne smete biti umorni, ostajati noću, morate redovan život živeti, ne možete svašta jesti, svašta piti, morate ipak malo da gledate na spoljašnjost, da ipak delujete dobro na sceni kad se pojavite, jer i to privlači publiku. Mnogo čega se morate odreći, i odlazaka na zabave. I, treba samo učiti, i samo vežbati. Non-stop vežbati, iako vam se ne vežba. Morate vežbati da biste se održali, jer mi smo javne ličnosti, stanemo na scenu, i moramo pokazati uvek ono najviše što tog momenta možemo, jer čim bismo malo podbacili, rekli bi da nemamo šta da tražimo na sceni, i da ne umemo da pevamo. Mora se jako voditi računa o svom zdravlju, i o tehnici. Morate uvek i tehnički da budete spremni, i da to bude savršeno izvedeno. Savršenstvo je jako teško održati. Tu morate imati zaista i partnera kod kuće koji to razume. Na sreću, moj suprug i moja familija su to znali, i oni su se isto tako sa mnom žrtvovali. Nismo išli nigde na zabave, nego posle predstave šal, i kući, nema ostajanja u klubovima. To je sve odricanje.

Za vreme predstave mi izgubimo kilograme, to je i fizički i psihički napor. Ako poredimo operu i dramu, obe imaju tekst, a opera još ima i muziku. Morate imati i partnere, a imate i hor, i orkestar. Mnogo je zahtevnije biti operski pevač, nego glumac. On ima partnere, i samo tekst, koji ako zaboravi, nije važno, setiće se, ili će dodati svoje, a mi imamo određen tekst, i muzički, i govorni. Glasovno, memorijski, moramo biti pripremljeni na razne načine, muzički isto tako. Morate paziti na ritam. Imate horiste, ansambl koji morate da nađačate. I, ne možete nešto da zaboravite, jer vreme ide, to prolazi, i ako se negde pogreši, onda mora mozak da radi da vidi gde se pogrešilo, i šta treba da se radi. Nije lako biti operski pevač.

Koliko partner na sceni može utiče na samo pevanje?

- Partner mnogo utiče, kako ne bi, kad sam ja imala velike partnere, morate onda parirati njima. Vladislav Pjavko, pa Irina Arhipova, Elena Obrascova, to su svetski pevači kojima sam bila partner, i tu ne može makar kako da se peva, mora se koncentrisati, i sve ono što imam u sebi, dati sto odsto, možda i sto deset odsto.

Pokrenuli ste i takmičenje za operske pevače, koje nosi vaše ime. Zbog čega ste to poželeli?

- Ja nisam ni bila za to, nego su moje studentkinje došle jednog dana i rekle da žele da organizuju takmičenje, jer je nekad takmičenje „Petar Konjović“ krenulo iz Novog Sada, pa nam ga je Beograd preuzeo, i one su htele da sada jedno pokrenu pod mojim imenom i pitale me da li se ja slažem s tim. Razmišljala sam i pristala, ali nisam učestvovala u tome, one su to sve uradile. Nisam htela da se mešam, ja u tome nemam udela, nisam ništa radila.

Ali, da li je lepo i prijatno kada na takmičenju čujete dobre glasove?

- O, idem ja tamo, počasni sam član žirija. Sve ja slušam, oni predivno pevaju, mi ih ocenjujemo, sve je to divno. I mogu vam reći da su ta takmičenja na vrlo visokom nivou.

N. Pejčić