Melanholija prekriva Lisabon, grad lep za slikanje

Odnosno, dela grada najbližeg okeanu. Tu se dve stvari moraju videti: Spomenik Otkrićima, koji deluje super kad se vidi sad, ali je nastao u doba diktatora Salazara koji je imao veliku naklonost ka nacionalizmu, populizmu, pa i fašizmu, a zapravo je bio namenjen dizanju morala i patriotizma Portugalaca. Normalno, kao i svaki takav spomenik, i ovaj je načinjen tako da su „svi naši uvek bili super“. Znači svi kolonizatori i trgovci robljem nisu ništa loše uradili i sve je strava. Nisam drugo ni očekivao. Neće se skinuti ni imena tih ljudi sa uličnih tabli, pa što i da ih ne okupe na jednom spomeniku đuture. Diže moral.

Lepši je spomenik Belemska kula. Mala tvrđavica u manuelinskom stilu. Da se obrazujemo, manuelinski stil je dobio ime po nekom-tamo-kralju Manuelu i mešavina je gotike i renesanse. Sad je ta kula (Tore de Belem, doslovno je to Vitlejemska kula) najslika(va)niji deo Lisabona i garant ćeš dobiti makar jednu razglednicu sa kulom od nekog ko je bio u Lisabonu. Naravno, ako taj neko nije iz Srbije. Ovde je to prevaziđeno. Mi smo supersajber društvo i razglednice šalju samo oni iz zaostalih zemalja, Australije, Nemačke, Švedske itd. Preko puta je Jeronimski manastir, lepo izgleda na pozadini neba na obali reke Težo, što je isto što i Taho u Španiji. To je bila poslednja crkva pred isplovljavanje i tu su se u grupama molili višnjim silama da ih poštede na dugim putovanjima svi mornari, pred put. Kad vidiš kolicki su bili brodovi, koliki talasi, kad pomisliš na skorbut i razne boleštine, nepranje i ispadanje zuba, pirate i domoroce, tropske bolesti i slične atrakcije doba Velikih Otkri-

ća, videćeš da je sve dozvoljeno kad se precrkao od straha pred okeansko putovanje tamo neke 1555.

Busom ili prigradskim vozom odoh u centar. Tu su zgrade na obali reke, palate, svašta... ali nekako nešto tu ne štima, fali. Kao da nekako to priobalje nije baš najbolje urađeno. Razlog je prost. Zemljotresi. Ono što nikako nije bilo dobro kod naoko idealnog položaja Lisabona, to je čudna naklonost terena ka zemljotresima. Zemljotres iz 1755. je bio najgori na svetu. Makar za Portugalce. Desio se u doba kad je Lisabon bio jedan od najvećih gradova sveta, a nije bio baš prijatan, u najmanju ruku rečeno. Formirao se cunami naspram kojeg je onaj na Tajlandu bio detence: bio je visok preko 30 metara! Nestalo je 85 odsto grada a poginula šestina stanovnika. Sve priobalne palate su iščezle. E tao je nešto čudno i prazno oko reke Težo. Čisto radi ilustracije na Gibraltaru ili irskom Golveju cunami je imao dva metra visine, tom prilikom, istog dana. Smak sveta.

Elem, oni su tu svašta nešto opet izgradili, u novom stilu, tu je sad jedan trg, ni blizu onom starom, ali je lep za slikanje. Uđeš kroz luk u Rua Augusta i već krenu da ti nude sa svih strana: hašiš, hašiš! I to vrlo šarmantnom metodom: drže zgvrčen hašiš u ruci, u pesnici, a kad ti naiđeš, otvore ruku tako da ti možeš da vidiš „robu“ ali ne i policajci. Mada mi je čudno da policajci to „ne vide“. Mislim da je Lisabon grad u kome se najviše hašiša ponudilo po dužnom metru. Više i od Barselone. Lučki gradovi su čudo po tom pitanju. Crne prostitutke, po običaju, brbljivi Crnci za koje ne znaš da li te prate zato što te „ispipavaju“ zato što si mušterija, zato što bi te oyeparili ili zato što im se ćaska.

Na Trgu Rosio nakupi se mnogo ljudi, i svi piju nešto malecko i crveno za jedan evro. To je neka rakijica višnjevača, ili žinžinja, sa sve malom višnjicom unutra. Kad nju progutaš, zamanta ti se u glavi. I to ne ako si antialkoholičar.

Naslonim se na neki betonski krug da bih shvatio da se baš na tom mestu desio pogrom Jevreja 1506. kad su se Portugalci, obuzeti pravedničkim inkvizitorskim gnevom, odlučili da u trenutku lucidnosti odvoje svoje komšije koji su verovali u istog Boga i zapale ih u smislu prevaspitavanja, valjda. Što je paradoksalnije kad imaš u vidu da su 800 godina pre toga živeli kao super komšije. Sad je tu Davidova zvezda i natpis, malo je sad Portugalce blam, ali radili su oni drugima i gore, sad su se popravili pa ih ne možeš optuživati za dela predaka.

Penjanje na tvrđavu je super, pogled je odličan, miradoresa (osmatračnica) ima puno. Najveća atrakcija su stari žuti tramvaji, a kako se penješ prema tvrđavi i četvrti Alfama, sve je više ludih stranaca koji vrebaju da se tramvaj pojavi iza ćoška da uhvate savršenu sliku. Dobra fora je ovde da svaka metro stanica maltene ima po jedan minimarket gde se kupe osnovne potrepštine, pivo, sok, sendviči i slično. Tako ti ispadne mnogo jeftinije, ali Portugal generalno nije skupa zemlja, u nekim stvarima prođeš jeftinije nego u Srbiji. Lično sam najviše zavoleo ćošak zvani Serka Moura, i tu je najlepša osmatračnica. Volim i uvrnute prodavnice sa imenima „Pošgrešna prodavnica“, „Pogrešna pijaca“

„Mislim ali ne postojim“ i slične socijalne kritike, da ne pričam o natpisima: „Reforme? ...moj!“ i sve ostalo što obogaćuje portugalski vokabular. Venders je možda bio omiljen kao Nemac 1994. ali Merkelova je učinila da sam ja iz Srbije veći pozitivac još uvek. Iako su im reforme uspele, ponekad se čoveku čini kao da jedva čekaju da vrate eskudo i da se reše evra i kontrole. Slično sam video i u Španiji i Italiji. Imaju posebne kamione koji su prodavnice ploča fada. Gornji grad je tamo gde ideš uveče u grad da piješ pivo i moraš se dosta uporno penjati do njega. Setim se one reklame kad onom ispadne loptica pa je juri do mora. Ili do reke. E jedino što ne želiš da ti stvari ispadaju ovde. Jurićeš ih kilometrima, čini mi se. Ima neki brica u Alfami što brije ljude na britvu, u ruševnoj brijačnici. Ima u komšiluku fado restoran. Ima podrum vina, pada noć i sve je super. Ima kafić „Njelcome to the Party“ sa slikama Marksa, Engelsa, Lenjina, Staljina i Kastra kako plešu. Zabavan parti. Partija. Narod tihog humora i saudadea, melanholije i nostalgije za nekim ko nije tu, a ovde vazda neko nije bio tu.

Žikica Milošević