Jovana Stojiljković o „Veri”: Filmski testament srpskoj špijunki

Film koji je u bioskopima za samo tri dana pogledalo više od 10.000 ljudi govori o ženi koja se našla u muškom svetu i paralelno sa akcionom, špijunskom linijom radnje, fokus je na Verinoj intimnoj, psihološkoj drami u kontekstu tajne njenog porekla. Glumica je u intervjuu za Dnevnikov TV magazin otkrila ko je ta „srpska Mata Hari”, kako su je zvali, iza svih špijunskih maski kojima je prikrivena u najnovijem filmskom domaćem ostvarenju.

– I meni je bilo zanimljivo na koji način da istražujem i razmišljam ko je Vera Pešić. Postoje neki dokumenti koji su iz te faktografije, a postoji nešto u filmu što je deo i fikcije. Ja sam, pored toga što sam osećala veliku zahvalnost što sam dobila priliku da igram glavnu žensku ulogu, imala i veliku odgovornost jer je ona zaista postojala. U razgovoru sa rediteljem došla sam do te nijanse da ta Vera postane autentična, a da, sa druge strane, ima jaku emociju iako je okružena u tom mračnom periodu izrazito muškim društvom. Meni je bilo zanimljivo da je ona do 25. godine života uspela sve to da podnese i nosi. Čini mi se, kao što kažu za neke ljude da se rode takvi, da mogu da podnesu sve to, da je i ona imala to nešto, a ne znam ni da opišem šta je to, nešto specifično u sebi da je mogla da podnese sve to.

Koliko je bilo teško izgraditi tako jak i snažan karakter koji se snalazi u tom muškom svetu?

– Jako teško, imali smo 70 snimajućih dana. Ovo je možda najveći obim posla koji sam imala do sada. Svaki put kada bih došla sa snimanja ja sam iznova čitala scenario, tražila najbolja rešenja i bukvalno posvetila tri meseca svog života Veri. Zato mi je i dirljivo što sad Vera više nije moja, ni rediteljeva, već je sada na publici da je upoznaju.

Vaša koleginica Aleksandra Janković nam je jednom prilikom rekla da je, tek kada je dobila glavnu ulogu, shvatila šta ona znači - da treba da se saživi u potpunosti sa tim likom. Da li se to desilo i vama sa Verom?

– Da, to je jedan rad, konstantni, ne prestaješ da misliš o liku, ali to nije mistifikovanje - budila sam se kao Vera, jela sam kao Vera (smeh). Ne, prosto sam razmišljala o scenariju, scenama tako da mi je to u dosadašnjoj karijeri bio najveći izazov stvarno.

A jeste li posle tri meseca lako izašli iz Verinog lika?

– Da, to je deo našeg posla, ali sam bila umorna (smeh), tako da sam imala pauzu i odmor od mesec dana jer mi je trebalo neko vreme da se malo umirim i uživam u odmoru.

Kakva su vam bila osećanja kada ste prvi put odgledali film?

– Ne volim da gledam sebe, a ovde me ima u svakom kadru, tako da sam pomislila kao i uvek da je ovo ili ono moglo bolje i drugačije. Prvi put sam gledala dok je film bio još u procesu montaže i tada sam dala neke predloge i sada sam prvi put odgledala finalni proizvod i vidi se u njemu da mi je stvarno bilo stalo tokom snimanja i da sam u svakom trenutku razmišljala o Veri, ali nadam se da je publika osetila ko je ona i da je meni uvek emocija najvažnija. Nadam se da je to prešlo rampu.

Kažu da je na samrti, kada su je streljali, molila da joj ne povrede i osakate lice. Šta mislite da li je to istina i šta nam to govori o njoj?

– Mislim da je to deo nečega što je trivija o njoj, ali mi nismo želeli da ona u filmu to izgovori. U takvoj situaciji u kojoj se ona našla to bi bilo suvišno da to kaže.

Rekli ste da je „Vera” filmski testament jakih žena. Zašto ih do sada nije bilo u srpskoj kinematografiji ili smo ih gledali kroz neke okvire?

– Ne znam zaista zašto ih nema. To je od svetske drame tako, još na fakultetu mi je, sećam se, bilo teško da pronađem koju ću ulogu igrati npr. kod Šekspira, to su sve uglavnom muški likovi. Žene su uglavnom u funkciji. Tako se i do danas nastavlja i zato su ovo vema važni iskoraci. Ja sam rekla da je posebno važno što je postojalo nešto ovako istinito. Ja volim da gledam filmove koji su inspirisani istinitom pričom, to mi je onda još zanimljivije i zato i mislim da je ovo filmski testament baš Veri Pešić, naravno i svim ovim pravim i stvarnim likovima koji su je okruživali. Važno je jako za našu kinematografiju da imamo prostora za ženske likove. To pričam u ime svih koleginica, znam kada smo čuli za ovaj kasting da smo svi bili srećni što se uopšte snima film o jednoj ovakvoj ženi, hrabro je da su isfinansirali film u kojem je glavna uloga ženska. Mislim da se može, evo Nedeljko Kovačić je kao muškarac uspeo da napiše jedan dobar scenario gde je u fokusu žena.

Jeste li zbog ovog lika zaista učili da pucate pištoljem?

– Da, prvi put sam išla u streljanu, nisam na fakultetu, jer to nekada bude na scenskim borbama kao praksa, međutim ja nisam išla i shvatila sam da se veoma bojim oružja, iako sam uvek maštala o tome da ću imati scene pucanja, a to je ono što svi mi želimo i volimo kada gledamo akcione filmove. Ovde nije bilo toliko akcija, ali sam morala da savladam i baratam i bila sam uspešna. Čak sam pogodila u metu (smeh), mirna mi je ruka pa mi je instruktor rekao da imam talenta, ali ja se bojim oružja i nije mi prijalo (smeh).

Snimamo i nastavak „Južnog vetra”

Snimate i nastavak serije „Južni vetar”, kako se dalje razvija lik?

– Evo sutra ujutru u šest imam snimanje „Južnog vetra”, nema stajanja (smeh), da biće uzbudljivo, očekuje nas dosta novih likova i obrta u scenariju. Moj lik je i dalje tu, ne bih da otkrivam jer je bezveze da otkrijem šta će da joj se desi, ali stvarno mogu da očekuju mnogo. Reditelj i producent Miloš Avramović iznova i iznova diže standarde pa smo i ovoga puta napravili uzbudljivu priču. I dalje će moj lik da kida za svoju porodicu do kraja, samo su sada okolnosti sve gore i gore po njih tako da joj je u svemu tome teško, ali je ona sve sposobnija i spremnija da stane barabar sa ljudima tog kriminalnog sveta.

Čini mi se da ste se prilično čuvali u karijeri i da niste pristajali na sve. Nema vas mnogo, ali kada vas ima to je uglavnom u projektu koji u startu važi za nešto što bi trebalo da bude kvalitetno. Koliko je važno u ovoj hiperprodukciji sačuvati sebe kao glumicu?

– Jako je to važno, sa druge strane mi smo svi ljudi i ovo je naš posao, svako želi da zarađuje, što je prirodno, tako da ne želim da se pravim pametna da li je to dobro ili ne. Razumem kada neko mora da radi, ja imam tu sreću da sam zaposlena u Ateljeu 212, u pozorištu tako da ja imam tu sigurnost i onda sam mirna da mogu da radim i snimam stvari koje me stvarno zanimaju i da imam tu sreću u životu.

Reditelji vam često dodeljuju ulogu žena sa tajnom, onih koje su obavijene nekom misterijom. Je l' to otvara veliki prostor za igru?

– Otvara prostor za igru. To su mi neki ljudi već rekli da nosim neku misteriju, to je nešto što ja nosim očigledno u sebi. Ne nosim tajne nego tako delujem na ekranu - publici i rediteljima kada me biraju za uloge. Svako od nas ima nešto što je danas ili u životu prošao i što ne želi baš da da svima, ali ti slojevi u životu sve nas čine da smo neke izuzetne ili autentične ličnosti.

Vladimir Bijelić