PESNIK ĐORĐO SLADOJE Ko nije imao tetku, ostao je bez škole

- Ja se tu nisam opredeljivao kao što se danas mnogi opredeljuju. Rođen sam 1954. godine (Klinja, Kalinovik, BiH), sedam dana pre Đurđevdana, pa su većali kakvo moderno ime da mi daju. Tu se umešala moja baba koja je rekla da sam ja samim svojim rođenjem doneo sebi ime, ali u toj nešto arhaičnijoj varijanti. Mnogi me pitaju da li je to italijansko ili možda dubrovačko ime, a ja zavisno od raspoloženja kažem da jest, što ne bi bilo. Što se prezimena tiče, ono nije iz Crne Gore, kao što se mnogi hvale kako im je predak ubio Turčina pa pobegao u nedođiju. Moji su iz Žrvnja iz okoline Ljubinja, nosili su prezime Paranos, a zbog čega su ga menjali, to ne bih znao, jer se nisam raspitivao - kaže Sladoje.

Anegdotski Sladoje priča o vremenu kad je krenulo traganje za sopstvenim identitetom, pa se sastavljali rodoslovi-poprilično amaterski, svi su počeli da tvrde da vode poreklo od Nemanjića.

- Kad je jedan moj rođak počeo da piše naš rodoslov, zapretio sam bacanjem spisa u Neretvu, ako nađe da smo i mi od Nemanjića. Nemoj baš ni da smo od Brankovića, bilo je još vlastele, ali nisu baš svi naši preci bili slavni. Bilo je tu i fukare, ali to niko ne prizna - kaže Sladoje.

Životni put vodio ga je na školovanje u Sečnju, pa studije sociologije u Sarajevu, da bi ga rat vratio u Vojvodinu.

- Školovanje sam počeo kao đak pešak prelazeći svakog dana, pa i subotom, po osam kilometara u jednom i toliko u drugom smeru. Da bi moj stariji brat Vojo završio gimnaziju, roditelji su školujući ga prodali i ovce i krave i sve ostalo što je moglo doneti novac, a kada sam ja stigao za srednju školu kao najbolji učenik, nije bilo mogućnosti da me pošalju bilo gde. Tada je priskočila moja tetka Zora koja je živela u Jaši Tomiću u Banatu. Ona i njena braća su za vreme rata bili kod moga oca, ali ona nije imala obavezu da to vraća na bilo koji način. Zahvaljujući njoj i teča Đuri, završio sam gimnaziju. Siromašna deca iz Hercegovine koja nisu imala tetku, često nisu imala ni školu. U mom životu, a i među drugim Hercegovcima, tetke su posebna institucija. Toliko milosti, srdačnosti i poštovanja je teško naći. Boraveći četiri godine kod tetke i teče, nisam ni jednog trenutka osetio da sam im teret - priča Sladoje.

Vrlo rano je, kaže, smišljajući šaljive pesmice o događajima u selu, dobijao pohvale i pretnje batinama i naučio da poezija nije baš tako bezazlena stvar. Kasnije se ta šaljiva poezija preobražavala i poprimala elegijsko raspoloženje, poput Vojislava Ilića i rezultirala preplitanjem humornog i elegijskog, kao preovlađujućeg stila.

Prvu pesmu „Jahač duge” objavio je kao đak sečanjske gimnazije u časopisu „Venac” iz Gornjeg Milanovca u oktobru 1972. godine. Obično pesnici ne mogu, ili ne žele, da izdvoje neku svoju pesmu kao najbolju, ali Sladoje ne beži od odgovora:

-  Kad me negde pritisnu, obično recitujem „Konjski put”, pesmu koju mnogi čitaoci znaju napamet, a nastala je negde 1985.  godine. Ta se pesma uvek primi kod publike i nije opasno da nekoga porede sa konjem, jer konj je inteligentna i plemenita životinja. Drugovao sam sa konjima u detinjstvu.

Zavičaj je, veli, opusteo. Od šiblja, trnja i šume, rodnoj kući ne može se prići.

- Baš sam se pre dvadesetak dana vratio iz zavičaja. Imam sestru u Kalinoviku i ići ću tamo dok budem mogao - kaže Đorđo Sladoje.

Titelska publika je sa velikom pažnjom pratila njegov nastup, na kraju je počašćena njegovom još neobjavljenom pesmom „Tugovanka za prugom Zrenjanin- Sečanj- Vršac i onim krakom što se odvaja za Jašu Tomić”, pesma zahvalnosti i sećanja na gimnazijske dane.

Mnogo je nagrada naš sagovornik dobio - Zmajevu, Dučićevu, Disovu, Žičku hrisovulju, Kočićevo pero....ali najviše ga je, veli obradovala nagrada sa Majskih susreta u Kikindi, koju je osvojio još kao gimnazijalac 1973. godine. Ta je nagrada donela toliko radosti u sečanjsku gimnaziju, da je to danas prosto nezamislivo, priča Sladoje.

-  Iznenadila me nagrada Branko Ćopić koja je osnovana 1992. godine, a da ja za to nisam ni znao. Pozvao me Ljubomir Simović da me obavesti da sam dobitnik za poeziju, a Milorad Danojlić za prozu..To je za mene bilo prvorazredno iznenađenje i velika radost, jer sam tada bio u izbeglištvu u Vrbasu - kaže pesnik.

U Vrbasu je radio kao sekretar Festivala poezije mladih i urednik časopisa „Trag”, a zatim u novosadskom Kulturnom centru do penzionisanja. Od 2021. godine glavni je urednik Letopisa Matice srpske. Član je Udruženja književnika Republike Srpske i Društva književnika Vojvodine. Napisao je dvadesetak knjiga pesama, među kojima „Dnevnik nesanice” (1976.), „Veliki post” (1984.), „Plač Svetog Save” (1995.), „Daleko je Hilandar” (2000.), „Ogledalce srpsko” (2003.), „Silazak u samoću” (2015.), „Pevač u magli” (2017.), „Odlaganje odlaska” (2019.)...

Tekst i foto: Stevo Diklić