Kuća u Sremskim Karlovcima u koju je Vuk Karadžić svraćao na rakiju

Još dok skele nisu bile potpuno uklonjene, do uzražaja su došli fasadni ukrasi koji daju posebnu ljupkost toj jednospratnici, priljubljenoj uz masivni Magistrat koji je sagrađen posle nje.

Ta kuća na Trgu Branka Radičevića 3 jedna je od najstarijih u Karlovcima. Prema zapisu koji je u svom delu „Sećanja“ ostavila Teodora Majica Petrović (1898-1981), profesorka Karlovačke gimnazije i potomak porodice Simeonović Čokić u čijem vlasništvu je kuća bila, ta rokoko građevina podignuta je 1765. godine, a u ruke njenog dede Stevana Simeonovića Čokića dospela je u revolucionarnoj 1849. godini. Taj bogati trgovac, koji je sa bratom Josimom trgovao i prodavao vino u Beogradu, Trstu, Beču, Pešti, Osijeku, Subotici i Novom Sadu, imao je sedam kuća u Karlovcima, a ovu je kupio od kolege trgovca Marka Gojkovića za šest hiljada forinti, što je bio veliki novac u to doba. Da je starija od Magistrata, pre no što je Teodora otkrila podatak kada je podignuta, pretpostavljalo se na osnovu prozora na tavanu kuće koji gleda u to opštinsko zdanje.

Po njenoj tvrdnji, u vreme kada je pisala svoje memoarsko delo, sedamdesetih godina prošlog veka, kuća nije bitno promenila izgled od postanka, ne računajući unutrašnjost, naročito prizemlja gde se i danas nalaze lokali za izdavanje. Kao njenu osobenost, navodi bunar u hodniku kuće, koji nije bio u funkciji ni kada je ona bila mala, a naročito prostranu salu kakvu niko nije imao u Karlovcima, u kojoj su povremeno odsedali carski komesari kada su dolazili na narodne sabore, i u kojoj su priređivani prijemi povodom instalacija episkopa pre no što je potpuno završen Patrijaršijski dvor.

Ta vremešna lepotica na centralnom karlovačkom trgu svedok je uzrastanja i nestajanja te ugledne karlovačke porodice i mnogobrojnih događaja značajnih za prošlost varoši. I pre no što su je Simeonovići Čokići, koji su od ta dva prezimena češće koristili ovo duže, kupili, u njoj je stanovao gimnazijski profesor i član Glavnog odbora u vreme bune 1849. godine Teofilo Dimić. Od momenta kupovine u tu uglednu kuću ulazile su mnoge poznate ličnosti. Među prvima o kojima je ostavljena zabeleška, bio je Vuk Karayić. Teodorin otac Jovan, koji je čitav radni vek proveo kao činovnik u Narodno-crkvenim fondovima u Karlovcima, pričao je kako im je u kuću povremeno dok je on bio dečačić dolazio Vuk koga se plašio, ne toliko zbog štule koja je odzvanjala po drvenom hodniku, nego zbog brkova koji su mirisali na rakiju. Vuk je, naime, znajući da ga se dete boji, tražio od gazdarice da ga dovede i stavljao u krilo ne bi li se mališan oslobodio straha. Vuk je sedeo za velikim hrastovim stolom, poklonom mitropolita Stratimirovića, za kojim su i mnogi posle njega sedeli, imao svoju stolicu i čašu iz koje je pio rakiju.

Dok se školovao u Višoj realnoj školi u Pančevu Jovan je upoznao Mihajla Pupina i Uroša Predića. Dok za ovog prvog nije sigurno da je svraćao u „trojku“ kod svog poznanika Jovana, ali se pouzdano zna da je bio u Karlovcima kada su prenošeni posmrtni ostaci Branka Radičevića iz Beča na Stražilovo 1883, Uroš Predić je bio čest gost u toj kući. Nakon školovanja u Pančevu s Predićem se Jovan susretao i u Beču u kom je studirao na Visokoj tehničkoj školi. Po Jovanovom prekidu školovanja i povratku u Karlovce, čuveni slikar je posećivao svog druga, naročito u vreme oslikavanja dvorske i kapele porodice arhitekte Vladimira Nikolića na Čeratskom groblju, koji je takođe zalazio u ovu kuću.

„U našu kuću je priman svesrdno, ukazivana mu je najveća pažnja od strane mojih roditelja, mojih sestara i mene. Braća su nam bila na studijama, pa se ne sećam da li su i oni bar ponekad prisustvovali razgovorima sa čika Urošem, kako smo ga moje sestre i ja zvale. Kao da ga sad gledam za velikim hrastovim stolom majke Rivičanke za ručkom ili večerom, koje je naša mati najbrižljivije pripremala, pogađajući prefinjen ukus našega gosta koji je bio u potpunom skladu sa celom njegovom pojavom, kretanjima, govorom i spoljnim izgledom“, zabeležila je delić sećanja na Predića Teodora Petrović. Tokom jednog od boravaka Predić je naslikao portret Teodorinog oca. Bilo je to 1906.

I čuveni Veljko Petrović gostovao je u kući porodice Simeonović Čokić. Teodora ga je videla u svom roditeljskom domu prvi put pre Prvog svetskog rata. Pozvan je tada da odgonetne ko je autor i iz kog vremena je retka porodična ikona dvojice svetitelja - Ignatija Bogoprimca i Svetog Alimpija Stolpnika. Tada je Veljko Petrović video i Predićev rad i kasnije nagovarao članove porodice da ga prodaju ili poklone Matici srpskoj, ali nije uspeo. Teodora je želela, budući da se muška loza porodice izgubila, da portret ostane u ženskom delu, i to je neko vreme uspela.

Nažalost, kuća pamti i tragedije koje su zadesile porodicu. Počele su u vreme Prvog svetskog rata kada je nesrećnim slučajem kupajući se u Dunavu 1915. nastradao jedan od sinova Jovana Simeonivića Čokića -  Kosta. Nastavilo se u Drugom ratu kada su druga dva sina - Stevan advokat i lekar Josif ubijeni. Prvi je stradao 1941. godine u logoru Jadovnu, a drugi 1944. u Jasenovcu.

Kuću je posle rata nastanila jedna od Jovanovih kćeri Ksenija, u to vreme pored Teodore jedina živa od njih četiri kćeri (Milena, Jovanka, Ksenija i Teodora).

U prizemlju se neko vreme pre Teodorinog rođenja nalazila brašnara, pa trgovina mešovitom robom, spominje se da je bila i knjižara. U novije vreme tu radi gostiona koja ne menja ime decanijama, ali vlasnike da -„Četiri lava“ i berbernica, a poslednjih godina i kiosk. Na spratu, koji je bio centar susreta inteligencije 19. veka, s obzirom na poetski dar Jovana Simeonovića, koji je bio aktivni član Srpskog akademskog društva „Zora“, nažalost, od požara pre nekoliko godina, niko ne živi. Kakva  sudbina čeka ovako udešenu rokoko damu, ostaje da se vidi.

Zorica Milosavljević