OkoTVoko: Nova moda –nemam televizor

Reče mi konobarica iz Jablanice na ćevapima i jagnjetini, bacila sam odavno televizor kroz prozor ali vas poznajem, vi ste čovek iz starih dobrih vremena kad se televizija i gledala. Taksista koji me je vozio reče nemam televizor, slušam samo radio. Izgleda da je nova moda nemati televizor. Šta da kažem ja, koji sam fanatik Eon aplikacije i koji dokupim sve što se može kupiti na plej prodavnici pa makar i za dinar. Ostajem veran mom provajderu kao i frizeru. Takav sam neki čovek lojalan. Iako su neki novi provajderi toliko dosadni da su mi deset puta kucali na vrata. Mobilni operater mi je tri puta poslao račun za suprugu koju sam redovno odjavio, predao umrlicu i papir o imovinskoj raspravi. Neću sad da ih imenijem, a vi pokušajte da pogodite koji su. Pošto mi je pala roletna, rekao sam da ću javno da mitingujem na društvenim mrežama ako ne prestanu da me mentalno maltretiraju. Reći ćete da preterujem ali po meni je jasna granica između Evropske unije i Balkana. Jednostavno ovo vam niko ne bi napravio. Ali zato ovde će da vam sto puta zvone na vrata, da vas zovu na fiksni telefon. Ne znam da li znate, plaćam fiksni i plaćaću ga ali sam ga isključio da me ne smaraju ovi što vuku za rukav dok ne postaneš njihov korisnik i komitent, a onda ne možeš da ih sineš sa vrata. I onda još prete da će da vam pošalju uterivače dugova i da će da vam plene imovinu. Važi! Od imovine imam super televizor. Plenite! Iako nisam kriv, kao što nije ni moja supruga kriva što je umrla i što sam je redovno odjavio sa svim računima koje je imala. Ovde čovek prosto da pošizi koliko se ne poštuje običan građanin i potrošač. Svi su ljubazni kad treba da vam uvale uslugu ali su isto tako neljubazni kad uslugu otkazujete jer ste nezadovoljni. Svi imaju savršen izgovor. Ovo je Balkan. Ovde je to normalno, kako to reče Dušan Kovačević. U scenariju za „Maratonce” – Laki je malo nervozan. Ovde bi svi da se deru na prodavačici na kasi kao da je ona kriva za sve. i za one koji pumpaju cene u prodavnici i što ne rade veze kad pržite kartice. Kako je sad u bankama, da vam ne pišem. Izgleda da će teret svetske krize i inflacije da se svali na nas krajnje potrošače. Za pojedince krize kao da nema.

Novi Sad ima takve gužve u saobraćaju da pojedinci voz kao na vodu, a taksija za lek. Socijalne su razlike ogromne. Nikad skuplji kvadrati, kirije za podstanare i nikad više ljudi koji ne mogu da podignu platu veću od 40.000 dinara. Imam divnog prijatelja koji kaže šta god da sam radio - stolar, trgovac, noćna smena - kod stranaca - niko mi nije ponudio veću platu. Koliko znam kolega kojima plata nije podignuta vekovima. Stoga moj prijatelj politikolog Vlastimir Vidić sa kojim sam studirao političke nauke u Beogradu, vozi autobus u Minhenu pored toga što radi u medijima. Plate u autubusu su isplativije. Naš savet mlađima: „Studirajte sve, samo ne žurnalistiku!” Iz jednog razloga, što ne daje sigurnu egzistenciju. Možete biti dobar novinar ako završite pravo ili ekonomiju i ako otkrijete tajne zarade na društvenim mrežama. Ovde je izraženo ono što nije u drugim zemljama. Doktori uzeli posao političarima,  glumci su uzeli posao voditeljima i sve se istumbalo - niko ne radi svoj posao za koji se školovao. I dok nismo pričali o zdravoj hrani svi smo bili zdraviji.

Sad ću da proslavim trideset godina na televiziji, četrdeset godina od kako sam počeo na Omladinskom slapu Radio Novog Sada ali imam još mnogo do penzije jer novinari nemaju benificirani radni staž i sedam godina sam honorarisao na NS plusu bez dana radnog staža. Na BK su me zaposlili za sedam minuta. Izuzetno volim svoj posao, ali sve moje ljubavi su nesrećne. Srećniji su oni koji imaju poznanike koji će da im šapnu na koju televiziju da pređu, da je niko ne gleda a da je plata dobra. I tako od takozvanih opozicionara postanu pitomi novinari kod kojih dolaze oni koje su ljuće pljuvali na drugom kanalu. Neko će reći snašli su se, svaka im čast. Ko vam je kriv što ste niste snašli. Treba se roditi da budeš licemeran i kameleon. Da nije tako, ne bih video toliko umrlica mladih ljudi u Dnevniku. Pojelo je ljude ovo teško vreme. I tako živimo dve Srbije, onu srećnu koja se razbacuje statusnim simbolima i one koji trče u prodavnice da bi ujurili svaku akciju. I ako hoćete nešto da plenite, dođite po moj divni televizor koji sam tri godine otplaćivao na rate. Ja ću kao pametan čovek da gledam televizju odloženo i kad mi se ćefne, preko kompjutera i mobilnog telefona. Ali samo znajte, moj neuništivi duh nećete uništiti. Amin!

Aleksandar Filipović