Razglednica iz prestonice Hezbolaha: Vijori se barjak s kalašnjikovim u ruci

Logo ima pesnicu koja je stegla kalašnjikov. „No, tenks!“, kažem mu ja. Moj saputnik, Španac Aledž, koji studira u Bejrutu i živi u falangističko-hrišćansko-fundamentalističkoj čevtrti Bejruta, kaže mi sa osmehom: „Mene bi ubili u mom kvartu Bejruta kada bih imao ovu majicu na sebi. Ne šalim se!“ Ja sam se pitao da li bi mene u Srbiji samo preko pogledali ili bih doživeo linč? Da li bih u Sandžaku ili Sarajevu doživeo ovacije? U Banjaluci sigurne batine? Balkan je sličan Libanu, definitivno. Moraš da pratiš modu u odnosu na grad i kvart u kojem boraviš.

U Balbek smo stigli zbog ruševina grada koji su Feničani zvali Baalbek, da bi mu Aleksandrovi vojnici promenili ime u Heliopolis („Grad Sunca”). Arapi su mu vratili staro ime i oduzeli sjaj.

Put do njega vodi kroz Dolinu Beka, zloglasnu zbog silnih borbi tokom građanskog rata i sukoba Izraela i Sirije, dvoje „nezvanih gostiju” u galimatijasu zvanom bratoubilački pokolj. Bezbrojne kontrole vojske u predelu koji je istovremeno čarobno lep i zlokoban. Danas je ovo centar proizvodnje marihuane, a taj „biznis” je počeo u vreme rata, kao i sve loše posvuda.

Napetost je na svakom koraku, jer je u ratu sa Izraelom grad neugodno stradao. Od Bejruta dovde vodi doslovno jedna velika ulica, koja se „šeta”, kilometrima, kroz gradove i sela. U urbanističkom haosu nastalom posle rata, građevine su razbacane svuda unaokolo, a strastveni vozači, Libanci, jurcaju kolima u savršenom neredu koji nalikuje na video-igricu, ne sudarajući se.

Hrišćanske gradove prepoznajete po širim ulicama, bankama, izlozima, travnjacima. Muslimanski gradovi redovno imaju nedovršene kuće od blokova i mnoštvo automehaničarskih radnji. Sve izgleda poput neverovatne kombinacije američkog divljeg zapada i arapske smirenosti, a fascinacija automobilima kod Arapa me je dugo mučila, dok se nisam setio da je poreklo ljubavi prema kolima u ljubavi ka individualnosti i sopstvenom prevozu, konjima i kamilama.

Danas Arapi nemaju kamile i konje, bar ne u ovom delu sveta, ali su im automobili „nova svetinja”: autoperionice, auto-saloni, sve je posvećeno NJ. V. Automobilu. Kao što se da primetiti iz mog nepominjanja bilo čega drugog, ostalo je drugorazredno: fasade, travnjaci, pločnici, krovovi.

U Balbeku, je sve, ali baš sve, okrenuto ruševinama, koje su impozantne. Tokom prvom milenijuma pre nove ere ovde je podignut hram bogu Balu, po kome je nastalo i ime. Idealno lociran na trgovačkim putevima, u zelenoj dolini i blizu pitke vode, bio je nesumnjivo dragulj u bilo čijim rukama.

Ali, uprkos svom sjaju i pompeznosti, Balbek je bio, ipak, domovina čudnih Feničana, koji su obožavali, između ostalog, i ljudske žrtve i „svetu prostituciju”. Impresivne hramove, nastale u vreme rimskih careva neugodnih imena poput Nerona i Karakale, kasnije su uništili Arapi, Mongoli, zemljotresi i Turci, svojim nemarom. Teško je opisati sve lepote Jupiterovog, Bahovog i Venerinog hrama: najbolje je reći da Balbek podseća na „crveni Akropolj”, zbog boje kamena od koga je građen.

Ma koliko želeli van, ne možete, jer će vas zarobiti na makar pola dana. Čarobno: plavo i crvenooker – takve su vam sve fotografije! A kada se završi poseta, tu su veseli Šiiti: falafel, šavarma i slični specijaliteti. Sve pod žuto-zelenim zastavama Hezbolaha na svakoj banderi. I Hezbolahovim simpatizerima koji pokušavaju da vas odvuku u Muzej Hezbolaha, koji obrazlaže njihovu borbu uz „dokaze” da nisu teroristi. Čini mi se da je to najredundantniji muzej koji sam video: ko veruje u Hezbolah, njemu neće trebati ovaj muzej, a ko ne veruje, neće u njega poverovati ni posle ovog PR-a.

Ispred hrama boginje Aštarte, koja je bila zaštitnica ljubavi, nekada su se za praznik šećkale zgodne sveštenice, koje su se bavile „svetom prostitucijom“ - zvale su prolaznike na seks, jer se seksom sa sveštenicom boginje ljubavi dobija milost pomenute boginjem valjda. Pro bono su radile ove sveštenice. Liban se zaista izmenio tokom dva milinijuma, pomišljam dok pored mene prolazi devojka sa feredžom.

Ljupki ambijent traje samo dok ne padne noć, već u pet posle podne. Nakon toga, nema više ničega! Pošto se nalazi u planinama, Balbek postaje hladan i šiban vetrom. Nema uličnog osvetljenja i vetar huji oko žica na banderama, nastalih kao posledica ilegalno priključenih stanara. Sve radnje se zatvaraju. Jedva se nađe nešto za jelo. Postaje spuki. Shvatate da ste na mestu gde je decenijama besneo rat. Nema noćnog života u gradu Hezbolaha. Na spavanje što pre. Osećam se kao na kraju sveta, i od zlokobnosti je najbolje pobeći u san. Balbek je dvojak: čaroban i jezovit.

Žikica Milošević