Marijana Cvetković, kustoskinja festivala Kondenz: Prigrliti svoje i tuđe ranjivosti

Festival se održava u organizaciji Stanice Servisa za savremeni ples pod sloganom „Radikalna ranjivost“, a kao i prethodnih godina karakterisaće ga ne samo kvalitetan izbor predstava, već i osoben pristup promišljanju o festivalu kao celini i svemu onome što on znači u kultuloroškom, društvenom, političkom smislu. O svemu ovome razgovarali smo sa Marijanom Cvetković, ko-kustoskinjom festivala Kondenz.

  Čime ste se rukovodili prilikom koncipiranja ovogodišnjeg izdanja Kondenza, u fazi promišljanja i idejne pripreme?

– Ovaj festival već godinama organizujemo kao jedan oblik podrške domaćoj nezavisnoj plesnoj sceni i razvoju publike koja će je razumeti i dalje podržavati i ohrabrivati. To znači da sa jedne strane predstavljamo novitete na toj sceni – nove umetnike, nove radove, teme kojima se ta scena bavi, probleme na koje nailazi i koji je okupiraju (poput teme prostora, nepovoljnih kulturnih politika, loših materijalnih uslova rada i slično). Sa druge strane, pokušavamo da nađemo – zajedno sa svim ostalim akterima te scene – primere plesnih radova, umetnike, slične inicijative, muškarce i žene koji se na drugim prostorima bave istim pitanjima na svoj način.

 U programima Kondenza često je važan odnos političkog i umetničkog. Šta je u tom smislu ove godine u fokusu i koje važne teme pokrećete na tom polju?

– Da, taj odnos i dijalog između umetničkog i političkog je osnova svega onog što radimo u Stanici od samog početka. To je naš način da kroz umetnosti kakve su ples i koreografija ukažemo na to da je svaki rad u javnom prostoru političan i da nije svejedno šta i kako radite. Verujemo da „šta“ radimo kao umetnici, producenti, teoretičari, kustosi… mora biti u skladu sa onim „kako“ to radimo: upravo to „kako“ iskazuje naše stavove o svetu u kome umetnost nastaje.

Zato je nama od najvećeg značaja kako se svojim radom odnosimo prema sopstvenom okruženju, u kakvim radnim uslovima proizvodimo, u kakvim smo odnosima sa ostalim „proizvođačima“ društvenih odnosa, kome se obraćamo, kojim jezikom „govorimo“ i da li nas razumeju. Bitno nam je da pokažemo i ukažemo na sile koje oblikuju to naše okruženje: od sila moći, društvenih, ekonomskih i političkih pritisaka koji nužno utiču na polje umetnosti, do sila zajedništva, solidarnosti, saradnje. Zato je ove godine u fokusu sila zajedništva kojom prevazilazimo pojedinačne ranjivosti i gradimo kolektivnu snagu.

 Kako vidite radikalnu ranjivost iz ovogodišnjeg slogana festivala – da li je ona nešto sa čime želite da se izborite ili prigrlite?

Ovogodišnji moto – radikalna ranjivost – došla je iz našeg zajedničkog uvida u intenzitet ranjivosti koje vidimo svuda oko sebe, među ljudima i ženama i na njima, u prirodi, u međuljudskim odnosima… Ta toliko očigledna ranjivost traži da je prihvatimo i da je priznamo, a onda da vidimo kako da jedne drugima pomognemo u stanju koje delimo svi i sve. Ovaj festival je zamišljen kao prostor, privremeni, za takvo prikupljanje snage.

Pozivamo sve da prigrle svoje i tuđe ranjivosti kao korak ka prihvatanju stanja u kome nema pretvaranja da razumemo svet koji se raspada. Ranjivost ovde vidimo ne kao slabost, kako je kapitalizam tumači, kao neproduktivno stanje, remetilački faktor, već kao sposobnost koja pozitivno utiče na naše razumevanje sebe i drugih, naših međuzavisnosti i potreba da pomažemo jedni drugima, a ne da se takmičimo sa drugima. To je feminističko razumevanje ranjivosti koje je osnov etike po kojoj zajednički, društveni život biva zasnovan na saosećanju i brizi za drugoga i za prirodu.

 Čime i kako će se domaća plesna/performerska scena predstaviti na ovogodišnjem Kondenzu i gde su njihova dela u odnosu na ono što su evropski ili globalni trendovi u savremenom plesu i performansu?

– Ove godine prikazujemo novi rad „Zašto ne(?)“ Igora Koruge koji je nastao u saradnji sa Ivanom Kalc iz Rijeke. Ovo nam je posebno važno jer je Igor proveo skoro celu jednu godinu ranjiv, u samoizolaciji zbog kovida i jer je produkcija novih plesnih radova za njega postala veliki izazov. Tu je i rad mladog umetnika Stefana Veselinovića koji je pre nekoliko godina, iz našeg obrazovnog programa „Pužle“ otišao pravo u Francusku, u Tuluz, zahvaljujući angažovanju jednog magičnog čoveka, Pol-Erika Labrosa, našeg kolege koji, nažalost, više nije sa nama. Stefan je dobio mogućnost da studira i da se dalje razvija, i ovo je njegov prvi rad koji prikazujemo na Kondenzu. I on je plod saradnje sa mladim Romanom Lafon-Pašoom, rezultat njihovih eksperimenata sa odnosima tela i jezika.

Takođe predstavljamo i novi zajednički rad Marka Pejovića i grupe plesača na temu iscrpljivanja i uslova života i rada koji nas guraju u zonu „neživljivosti“. Ovaj rad je trebalo da bude prikazan na prošlogodišnjem Kondenzu, ali je zbog kovida među autorima morao da bude odgođen. Svi ovi radovi su autentični glasovi ovog konteksta, ove scene i ovog društva, što ih upravo čini važnima u širem (evropskom) umetničkom kontekstu.

 Jedna od praksi festivala je i razgovor s publikom po završetku predstava – kako vidite značaj ovakve direktne interakcije, koja se u našoj sredini obično vezuje za filmske programe? Da li su predstavama potrebna „tumačenja“ ili se značaj razgovora ogleda na drugim poljima?

– Razgovori sa umetnicima i publikom nakon svake predstave postali su obavezan deo programa Kondenza, jedan od najznačajnih elemenata festivala. Tu se, na mnogo načina, nastavlja dijalog između umetnika i publike u kojem publika dobija svoju najvažniju ulogu: da pita, da sazna još, da podeli svoje mišljenje, da razveje sumnje u sopstvenu sposobnost razumevanja, prihvatanja umetničkog dela. Ovi razgovori su se pokazali izuzetno važnim sredstvom razvoja publike, i čuvanja publike – jer ljudi vole i pristaju na izazove. Čak i kada se čini da nešto ne razumeju, oni rado prihvataju priliku da provere svoje razumevanje, da izazovu i sebe i druge kroz dijalog čiji je početak u umetničkom radu, a nastavak u osećaju rasta i međusobnog razumevanja, osvajanju nečeg novog.

N. Marković