Tiago-Stanković: Očigledno znam da pišem, vidim to se sviđa ljudima

U pitanju je novo izdanje ove zbirke pripovedaka, ili mozaik romana, jer je delo pod dužim nazivom “Odakle sam bila više nisam i druge lisabonske priče” najpre objavila izdavačka kuća “Geopoetika” pre 10 godina (2012), a kasnije i "Kontrast izdavaštvo" (2017).



Odredili smo knjigu kao "Roman o mom Lisabonu", a u prethodnim izdanjima to je bila zbirka proze. Onda mi je kolega Marko Vidojković, kada je pročitao novu verziju, definisao da je ovo roman. Kaže mi - ponavljaju ti se likovi, ovo je sve vreme priča o tebi, imaš roman, nije to zbirka priča, kazao je Stanković i dodao da je ovo treće izdanje - pravo, a da su prethodna dva objavljena u manjim tiražima.



Najnovija verzija knjige, objavljene 15. septembra ove godine, razlikuje se više od 60 posto od izvorne zbirke, koliko se književnik razvijao i napredovao u poslednjoj deceniji, te je tako i dorađivao delo i pretvorio ga u roman.



Takođe, autor je nedavno za “Lagunu” objavio i svoj poznati ratni roman “Etoril”, koji je isto prvobitno izašao pod etiketom “Geopoetike” 2015. godine.



Delo „Odakle sam bila, više nisam“ je mozaik-roman o Lisabonu koji od naslova do poslednje rečenice donosi izuzetnu atmosferu jednog posebnog grada koju stvaraju njegovi stanovnici, bilo da su rođeni tu, ili pridošlice.



Pisac kao pripovedač nema utisak koliko je uspešan i ne može da oceni da li je kvalitetan pisac, samo je ocenio da piše najbolje što ume i on je lično zadovoljan završenim projektima.



Očigledno znam da pišem i vidim da se to sviđa ljudima, iskreno volim kada mi mnoge gospođe prilaze na ulici i hvale me da sam odličan. U Portugaliji gde živim nemam toliko tu privilegiju, zato volim da više boravim u Srbiji, šaljivo je primetio pisac.



Lisabon kao glavni junak, bogat ljudima i događajima, a prisutan je autor kao pripovedač, došao sa ovih prostora u neki drugi, zapadni svet i gleda ga ovde rođenim, a tamo otvorenim očima.



U romanu fragmentarne strukture nalaze se mnogi likovi, neki iz davnina, drugi vrlo moderni, a svi posebni, oblikovani, živi na stranicama romana kao da čitaoci sede negde na lisabonskom uglu i pričaju.



Zahvalan sam Portugaliji, jer mi je za ovu knjigu o Lisabonu dao jednu lepu stipendiju. Ta država me gleda kao da mi je maćeha, tako da ta suma nije bila velika, ali eto da mi daju do znanja da me ne gledaju kao da sam njihov, ali im je drago da sam tu, smatra srpsko-portugalski pisac i prevodilac.



Urednik romana Srđan Krstić je naveo da se sa piscem upoznao kad je čitao po zadatku u rukopisu njegov roman "Zamalek" i ocenio ga kao veoma dobar, te da autor pri pisanju ima "laku ruku", želi da pripoveda priču iz svog života.



Autor je blizak nama, nema otklon od knjige, ne postoji distanca, već kao da nam je komšija do vrata i prijatelj sa kojim dugo pričate, smatra Krstić i dodaje da su uspešno sarađivali na novoj knjizi.



Urednik je uporedio pisanje Tiaga Stankovića sa čuvenim filmom "Neki to vole vruće" (1958) Bilija Vajldera.



Taj film je u osnovi komedija, sve je lepršavo, dva junaka se preoblače u žene, pravi hit, Džek Lemon, Merilin Monro, Toni Kertis, ali zapravo ispod površine je veoma ozbiljna priča o likovima koji se bore da prežive, vreba ih opasnost. Tiago isto to radi u svojim romanima, deluje sve tako opušteno, a ispod je teška struja, analizirao je urednik.



Tanja Vučković ispred "Lagune" je otkrila da je Stanković jedan od veoma retkih pisaca čiji su svi romani redovno u Top 20 najprodavanijih naslova, gde spada i ratna tematika "Estoril" i time predstavlja književni fenomen.



Autor je spisateljski zanat naučio, kako kaže, od najboljih, prevodeći književna dela po njemu najznačajnijih autora i posebno se ponosi prevodima Žorža Saramaga, Ive Andrića i Dragoslava Mihailovića.



U roman o Lisabonu sam stavio i Čehova. Volim da ga čitam, i ovo je moj omaž umetniku piscu koji je osmislio kratku formu i uveo u književnost sa svojih 40 godina. I takođe je Čehov u neku ruku preteča telenovela. Morao sam da ga utisnem u roman, i kad mi kažu drugi - Kako ti je sjajan onaj deo u knjizi, ja im kažem - To nisam ja, to je Čehov, zaključio je Stanković.



Osim fikcije Stanković piše i kreativnu nefikciju za srpske, hrvatske, portugalske, britanske i brazilske pisane medije i kolumnista je beogradskog nedeljnika NIN.



Za roman "Estoril" dobio je nagradu "Branko Ćopić" Srpske akademije nauka i umetnosti.