Ninine mustre: Slušanje
Da li je takvo doba godine, ili je nešto u vezi sa planetama i zvezdama ne znam, ali obično u ovo doba počinjem da preispitujem sebe i svoje postupke, osećaje i uverenja, više nego što je to uobičajeno.
Tako je i ove godine. Introspekcija, retrospekcija i sve ostale inspekcije sebe su aktuelnije nego ikada. Primećujem ipak da se nešto iz godine u godinu menja. Ranije sam ovo doba provodila u „minus fazi“, kritikujući i osuđujući sebe za sve i svašta, a sada je drugačije. Sve je manje kritike, pa samim tim i osećaja krivice, a sve je više konstruktivnog sagledavanja svega onoga što jesam i što mogu da budem.
Jedna od mojih ne baš pohvalnih osobina je brbljivost. Umela sam da pričam bez prestanka, satima. Nalazila bih teme ne znam ni sama gde, i samo bih trtljala i trtljala, nebitno u kom sam društvu. Jednostvno bih se nekako nametnula, pričala bih šale, viceve, dogodovštine iz života, stvarne, ali često malo „doterane“ kako bi bile još zabavnije. Prisutni bi se smejali, meni se činilo da su se zabavljali, a zapravo sam im neprimetno, zaokupljajući njihovu pažnju, uzimala energiju i sve se bolje osećala. Takvo je bilo stanje stvari. Često se dešavalo da zaćutim i onda nastane neprijatna tišina. Kao da niko drugi neće da nastavi da priča, i gledali bi u mene upitno, kao da traže još. I ja bih onda nastavljala i brbljala, i brbljala. Kako sam odrastala, počela sam to da primećujem i da se povlačim, da se ne trudim da budem glavna pričalica u društvu. Tada je nastao drugi problem: ljudi su me pitali da li sam dobro, jesam li ljuta i šta mi to fali, pa se ne ponašam „normalno“. A ja sam polako iz godine u godinu uviđala koliko je važno da slušam druge, jer toliko toga mogu da vidim, da primetim i da naučim, koliko o njima, toliko i o sebi, kroz svoje reakcije i osećanja. Jedam ogroman, neprocenjivo vredan svet se otvorio od kada više slušam druge ljude. Sa tim se i moja percepcija potpuno pomenila i na neki način produbila. Osećam da slušajući, poklanjam sagovorniku mnogo više od svoje pažnje. Slušanje je jedan dupli dar: čoveku koga slušam i sebi koja upijam ono što govori. Naravno da pažljivo biram koga ću da slušam i da sam razvila kompleksni mehanizam kako da se odbranim od otimača energije. To nisu oni koji zabavljaju pa se barem smejem i dobro osećam uz takve priče. To su oni koji te na pola izgovorene rečenice prekidaju sa „Nije to ništa...“ pa krenu neku svoju priču. To su oni što te pitaju kako si, samo zato da bi ti ispričali kako su oni, najčešće uz neku tešku priču i dramu. A najteže mi padaju oni koji umeju da izraze svoja osećanja samo ogovarajući druge. Njih izbegavam u širokom luku.
Zato me ova sezona posmatranja svojih neomiljenih navika i osobina manje boli od prethodnih. Navežbala sam slušanje bolje od pričanja. I mada još mnogo imam da učim na tom polju, već sada vidim dobre rezultate. Jasnije razaznajem istinu, sve bolje razumem uzročno posledične veze i sve sam svesnija procesa koji se odvijaju u meni i u svetu oko mene. Slušanje je istinsko darivanje.
Nina Martinović Armbruster