Kako opstati u Napulju, koji prezire mondeni Milano

Svaki od prideva u superlativu je nedvosmisleno tačan. Idealan grad za letovanje. Ako si u duši avanturista.      

Hosteli su posebna priča. Gotovo da ih i nema. Verovatno zbog veze sa Kamorom. Ima jedan kultni, Đovanijev, niskog ćelavog čikice sa naočarima koji tretira svoj hostel kao internat, jako je ljubazan, ali je svima kao ćale. Ali, posebno je zanimljivo kako je frendli prema mladim ženama: ne vredi, Italijan je Italijan, mora flertovati, mada ima 60 godina i liči na oca svake od tih devojaka. Svira gitaru, prezire rok i pop, voli napolitanske narodnjake, skuplja ljude na večerama da ne bi išli u grad, jer je „opasno“ (nije da nije, ali nije baš toliko), zabranjuje da mobilišemo ljude da idu u grad, preplaši sve u hostelu pa i kad ih tajno zamoliš da idu s tobom, oni kažu, neeeeka. Ostaću ovde. Često pravi pastu da časti „ukućane“.

Šteta za sabotažu oko izlazaka, a oni su jedni od najzabavnijih u Evropi i definitivno najzabavniji u Italiji, mnogo bolji od nemuštog Milana, gde se posle 11 sati svi razbeže, a pre toga su popili po dva aperitiva. Dodatna sabotaža je savet da se ne ide u Špansku četvrt, najopasniji deo grada, ali opet nije toliko opasan. Bar ako nije u pitanju rozikasta pegava plavuša koja govori holandski i ide sama sa torbicom punom mobilnih i kreditnih kartica. Za dvadestak evrića po noći, skroz pristojno mesto da upoznaš gomilu sjajnih ljudi s kojima posle ideš po gradu na cugu i plaže.

Napolitanski lokalpatriotizam se graniči sa nacionalizmom. Jer do ujedinjenja Italije oni su bili najveća italijanska država, a imaju i potpuno drugačiji jezik, napolitanski, sa svim mogućim duplim slovima. Napulitan, tako kažu, a odnos je kao srpski i makedonski ili bugarski. Napulj je najbolji, priroda najlepša, žene najlepše, oni jedini znaju kako se živi, Severnjaci su rasisti i šonje, mi smo izmislili picu, tamo svi rade i spavaju, kod nas je zabava... Ne daj Bože da pomeneš Milano! Tu si stradao! Rim kako-tako, Venecija ajde-de, Sicilija je super, kao i sve na jugu, al‘ ne do ti Bog da kažeš da si bio u Milanu, ideš tamo, ili, najgore, da ti se on sviđa. Znam da u svakoj zemlji ima sukoba sever-jug, istok-zapad, ali ovako, baš ne. Ali, ima smisla.

Ovo je prava Italija, kako sam je zamišljao. Kažu neke Brazilke, jao, pa ovo nije Italija kako smo je zamišljali, ovo je ko Brazil ili Argentina! Rekoh, e vidiš, meni je egzotično, jer ne liči na austrougarsku ravnicu. Uzane uličice, svuda smrad urina, sablasna atmosfera. Secikese na vespama, koje hoće da ti otmu torbice, yeparoši, dileri droge. Jer gde je luka, tu su kurve i narkomani. Narkomani kad kriziraju, ne pitaju za veru i naciju, već im treba para da prežive dan, a um im nije baš najčistiji, pa napadaju koga stignu, ne zato što si stranac. Ali ako si plavkast stranac, možda misle da si ‘Merikano, pa si pun keša i eto belaja. Rekoh svima, što god znate od italijanskog, pričajte, ako ne znate, može i španski. Ne derite se po ulici, ne mašite novcima, ne dajte da se primeti da ste stranci, ni gde živite. No, scene su divne. Mačke spavaju na vespama, rukom ispisana upozorenja „Ne zaustavljaj auto ovde!“, sve nižerazredno u odnosu na sever Italije. Isti jezik, ali maniri gotovo kao u Tunisu. Svi su pred svojim radnji, ispred kojih vise šunke i špageti i mnogi te podozrivo gledaju. Pije se granita, vrlo sitan led sa sirupom nekog voća i jako je osvežavajuće. Mini-pice svuda. Utisak kontrolisanog haosa.

Grafiti veličaju anarhiju i pobunu protiv Rima. Svuda grafiti, i često se zbog zakona protiv grafita, ulična umetnost pravi tako da se nalepe prazni plakati, pa onda crta šta se poželi. Kad te policija uhvati, kažeš, nisam crtao po zidu nego papiru, a što je zalepljen za zid, šta da radim. Ima zgrada iscrtanih kominističkim grafitima, skvotovi, beskućnici nisu česti, jer je porodični duh na jugu Italije jak i vlada velika solidarnost. Ali, ulični život ljudi je vrlo antirežimski. Kaže mi jedna Australijanka, ovde su svi onako, grany, devedesete žive. U zemlji gde je nacionalna kultura da se bude ušminkan, namerno se bude apa-trapa da pokažeš kako ih ne fermaš. Kao u Srbiji gde su svi nalik na navijače ili tek izašli iz teretane, kad se obučeš kao hipster. A oni su i nastali u Americi kao inat sportistima, štreberska kontrakultura sirovinama. Ovde je konrakultura biti obučen vrlo nonšalantno. Svi piju pivo na trgovima. Lepo, pridružujemo se. U Srbiji bi nas gledali kao klošare.

Iza ćoška iskaču crkve neverovatne lepote. Evo i one gde je nastao, navodno, prvi balkon na svetu. Napulj je bio pod Špancima dugo, pa je njihov uticaj velik. Najveći u celoj Italiji, Trg Plebiscita (kad su se pridružili Italiji, ne znam da li bi sad) ima sa jedne strane ogromnu crkvu kombinaciju rimskog Panteona i Hrama Svetog Petra, a preko puta je Kraljevska palata sa gomilom kipova španskim kraljevima. Zbog uticaja Španije tako se i osećaju, a i ponašaju. Velelepni Novi zamak liči na nešto što bismo mi nazvali starim, ali je noviji od starog, koji je - još stariji. Ovaj je baš kao iz bajke, a onda dođeš na more, vidiš i Vezuv u daljini, luksuzne hotele i Zamak od jajeta, šta god to značilo, gde je Odisej nešto radio sa nekom sirenom, valjda skaredno. Divna promenada, put do plaže, male i prljave, svi sede na stenama i ljubakaju se. Puno lepih devojaka, i jeste, mnogo ih je više nego na severu, gde Italijanke, objektivno, nisu baš nešto. I lepo se okreću za tobom, ne izbegavaju kontakt očima, smeškaju se. Fino. Galebovi, more, mi sedimo i pijemo „Peroni“ od 0,6 i kladimo se koje je ostrvo preko puta, Kapri, Proćida, Iskija? Sve cene u gradu su manje nego u Milanu, ovde ću doći da nakupujem odeće ako budem ikad imao toliko. U Španskoj četvrti vidi se nepacifikovana ludnica i za razliku od Španije, još su aktivni yeparoši i dileri droge. Puno je malih restorana i zastavica Napuljskog kraljevstva, koje se zvalo, ne pitam se zašto, Kraljevina Obeju Sicilija, iako nisam shvatio gde je ona druga, osim ako to nije Napulj i komšiluk. To je odmor. Na ivici žileta.

Žikica Milošević