MOJ NOVI SAD Geopolitika grada

Sve do kraja Prvog svetskog rata, nacionalizam je bio suština pogleda na svet tadašnjeg, apsolutno evrocentričnog čovečanstva. To je bilo nasleđe mnogih i mnogih generacija predaka vojnika i građana, generala i civilnih predvodnika svih učesnica u prvom globalnom istorijskom konfliktu. Njihovi očevi i očevi njihovih očeva bili su već rođenjem potpuno i zauvek određeni svojom nacionalnom pripadnošću. Mobilisani za ratna dejstva, ljudi ovog doba su kolektivno pratili zov otadžbine i kretali u jasno određenim nacionalnim i državnim pravcima, bez obzira na to da li su bili pripadnici kakvog carstva, ili kraljevstva, ili republike, federacije ili regije. Pre-revolucionarna prevlast dominantnih verskih određenja je zamenjena modernom idejom ”nacije” i njenim imperativima. Naravno, uz nacije je, poput senke, išao i njihov kolonijalni, te rasni ”začin” i dodatak.   

Već u sledećem ratu, samo dve decenije kasnije, na političku scenu stupa ideološka svest, u kojoj stvari nisu više bile načelno i unapred određene rođenjem i nacionalnom pripadnošću. Sada dolazi do unutrašnjeg deljenja svake zemlje ponaosob na ostrašćeno neprijateljske, međusobno suprotstavljene ideološke grupacije (komunista, fašista, nacista, liberala…). I pripadnici istih nacija sa različitim ideološkim opredeljenjima postaju smrtni neprijatelji jedni drugima, a strane u ratu su grupisane po dominantnim idejama-vodiljama, izvedenim iz ovakvog ili onakvog odnosa prema ”nacionalnom” - podignutom na najviši mogući nivo: od super-nacionalnih (u fašizmu), preko anacionalnih (u demokratskom liberalizmu), pa do anti-nacionalnih (u komunizmu) ideoloških projekata. S tim što valja napomenuti višestruko proširenje bojnog polja ovog svetskog rata na skoro čitavu planetu.

Treći svetski globalni sukob je danas na zastrašujuće bliskom obzorju, kao, izgleda, neizbežni nastavak višedecenijskog ”hladnog rata” između angloameričkog Zapada i njemu suprotstavljenog Istoka (uz otvorenu, rasističku rusofobiju zapadnih političara, oficira i intelektualaca). Ovaj sukob nije više samo ”sudbinski trenutak odluke na bojnom polju” kao pre, jer se sada premestio sa nekada strogo državnog na mnogo dublji, društveni i lični (psihološki) nivo. Spoljašnji ratovi su, vremenom, postali unutrašnji, sa mržnjom nalik na bespoštednu borbu ”kauboja & indijanaca” u holivudskim vestern filmovima. I svaki pojedinac bez razlike postao je trajno (svih 24 časa tokom 365 dana u godini) izložen ovom smrtonosnom zračenju medija i njihove hipnotičke ”čarobne frule”. To je post-nacionalni, post-ideološki i post-istiniti (”važna je uverljivost, a ne istina”) svet, koji nas strmoglavo uvodi u sasvim drugačiju civilizacijsku arhitektoniku naše sada informaciono mnogostruko smanjene i gusto umrežene planete.

I zato sada trebamo da ponovo osvestimo, artikulišemo, ”osvežimo” i ”rebrendiramo” sve najvažnije pojmove iz naše tradicije i prošlosti.

Pa, tako, i ULOGU GRADA u novom poretku vrednosti (i bezvrednosti).

NOVI SAD U SVOJIM ISTORIJSKIM ETAPAMA   

Nesumnjivo postoji ostatak civilizacijskog i kulturnog nasleđa onog prvobitnog, multinacionalnog, ali dominantno katoličkog NovogSada. Naime, u okviru austrijskog (pa, zatim, i austro-ugarskog) okvira, razvijao se strogi i uglađeni barokni, konzervativni pogled na svet (arhitekturu, običaje, modu, politiku, prioritete…) duž obe ovdašnje dunavske obale - one petrovaradinske, i one prekorečne, novosadske.

I ovaj pravac je trajao, paralelno, sa rastom građanskog društva na ovom urbanom prostoru, sve dok konačno nije došlo do velike smene vladajućeg ”duha vremena”.

Nestalo je, kao da nikad i nije postojalo, sve ono dotadašnje: aristokratsko, kruto-birokratsko, nepromenljivo i inkvizitorski netrpeljivo prema ma čemu drugačijem od sebe. Rodio se, iz gvozdenog habzburškog sanduka, stvarno slobodni građanski Novi Sad, onaj što, evo, već vek i po postoji, u raznim oblicima (i državnim adresama).

Sve tamo od preseljenja ”Matice srpske” iz Pešte u Novi Sad, naš grad jača i svoju nacionalnu srpsku svest, na svim nivoima: od verskog i kulturno-umetničkog, privrednog i trgovačkog, pa do istorijsko-zavetnog i svetosavski-državotvornog.

Ispod crnih polucilindara, sa štapovima za šetnju u ruci, u svečanim odelima i cipelama sa gamašnama stvarala se ideja ”Srpske Atine”, najučenijeg i najcivilizovanijeg grada u srpskom narodu, opasno razbacanom na sve balkanske strane, a uoči izbijanja one paklene katastrofe nazvane ”Prvi svetski rat”.

Stvoren je onaj ležerni, pomalo uspavani Novi Sad, šarmantno ušuškan između šetnje gradskom promenadom (te čuvenim ”Štrandom” ili večernjim korzom u Zmajjovinoj); sav u otmenim stihovima, romantičnim snovima, rukoljubima, znatiželjnim pogledima kroz ”kibic-fenstere”, sa dogovorima ”na reč” i nostalgičnim sećanjem na Dušanovo carstvo u burnim razgovorima nad kockastim kafanskim stolnjacima (i uz ”jurnjavu” velosipedima, prvim biciklima sa po jednim velikim i jednim malim točkom).

Iako na početku pod uvek zahtevnim i vrlo strogim bečkim nadzorom, ovaj slobodarski Novi Sad uspeo je da se, korak po korak, polako oslobodi ovog policijsko-političkog jarma i hrabro izbori za svoj novi početak. 

Nakon ”Velikog Rata” je dalje sve išlo po neizbežnom scenariju presudnih istorijskih događaja. Pa je onda veličanstveno snaženje Dunavske Banovine u Kraljevini Jugoslaviji tragično presečeno ”vremenom smrti” tokom Drugog svetskog rata, i onda, nakon toga, nošeno moćnim vetrovima promena, kroz novo doba brutalnog uspostavljanja komunističko-revolucionarne i, zatim, mnogo blaže (ali i neuporedivo perfidnije) titoističke, diktatorske vlasti.

Srpska ideja je žrtvovana imperativima konformizma i (privremenog) odustajanja od naše viševekovne svetosavske koncepcije ”ži­vota u svetu” (i u srećnim uslovima slobode, ali i tokom teškog bivanja u ropstvu), ali je naš grad počeo ponovo da, makar spolja, dobija svoj nekadašnji sjaj i ponovo pronađenu perspektivu za budućnost.  

Rekao bih da je najvažniju ulogu u svemu ovome imao nepobedivi, vedri duh Novog Sada, oličen kroz lik i delo Mike Antića, ovdašnje varijante onoga što su u Beogradu bili Duško Radović i Momo Kapor.

Samo je neustrašivi, genijalno daroviti, is­tinski kreativni šarm mogao da rastopi stroge, bezbojne i bezbrojne ideološke zidove, pravila i zabrane - i baš to nam se desilo! 

Ovakvi diskretni heroji nikada ne dobijaju (ni posle smrti, a kamoli za života) zaslužena priznanja i spomenike, iako su oni realno važniji od svih drugih, mnogo poštovanijih nosilaca gradskih imena ulica i škola. Takva im je sudbina, poput one nesrećne i tragično žrtvovane Gojkovice iz narodne pesme ”Zidanje Skadra”. 

Popularni a nepriznati, naizgled ”suviše laki” pisci, vazdušasti i na (ne)sreću komercijalni (prihvaćeni od naroda isto koliko i odbačeni od elite), ovi ”čuvari vatre” nam pomažu da, njihovim talentima i humorom, spasonosno presečemo onolike, zapetljane istorijske ”Gordijeve čvorove”.

I to bolje razumeju oni naši obični (mnogo više nego ”elitni”) sugrađani, a najviše od svih: deca. Oni sa dovoljno čednom i neiskvarenom dušom.    

Sa ovako sačuvanom dušom, Novi Sad je mogao da spremno dočeka i svoje nove zgrade i proširene bulevare, zelene parkove i tržne centre, sačuvavši, usput, i sve one muzeje i šetališta, plaže i trgove iz predratnih vremena.

NOVI SAD U SUSRETU SA BUDUĆNOŠĆU

Na početku 21. veka, Novi Sad je (zajedno sa ostatkom Srbije) prošao kroz prvu novomilenijumsku deceniju velikih iskušenja – totalnog obezličavanja i autodestruktivnog odbacivanja svog autentičnog identiteta (nasleđenog iz svih prethodnih epoha).

Srećom, čitav onaj drugi decenijski korak u novo doba je doneo sobom i povratak velike nade u realnu obnovu i dalje razvijanje svih urbanih i civilizacijskih vrednosti, kako u najvećem gradu severne Srbije, tako i u čitavoj zemlji.

Iako pod osvetničkom paljbom dojučerašnjih vlastodržaca, sada lukavo prerušenih u ”nezavisne intelektualce” i ”predvodnike opozicije”, novi ljudi u gradskoj vlasti su počeli sa krčenjem novosadskog puta u budućnost.

Na delu je dovršenje istorijskog puta ”od varoši do grada” i od malodušnosti (praćene trajnim i ogorčenim odlaženjem iz sopstvene zemlje) do buđenja entuzijazma kojim se ruše i najveće prepreke.

Nije tu samo reč o zapanjujućem broju podignutih i obnovljenih objekata, već i o sistemskom planu obnove, u kome ne postoji reč ”nemoguće”.  

Kao i uvek, taj izvorni, načelni stav neprikosnoveno odlučuje ishod svih bitaka, ma kakva bila spoljašnja proporcija vaše snage u odnosu na onu u taboru vaših neprijatelja.

Taj veliki zamah je započeo 2012. godine, izborom Miloša Vučevića, pokazalo se: pravog naslednika čuvenog Jovana Dejanovića (koji je, u novosadskim okvirima, značio isto koliko i, recimo, Branko Pešić za Beograd).

Ne baš sve, ali mnogo toga, ipak i uvek, zavisi od prvog čoveka svake institucije, a posebno u teškim vremenima strašnog spoljnog pritiska i nedovoljnog narodnog jedinstva.

Zato je važno da taj ”prvi čovek” ima priliku da dovoljno dugo bude na čelu, da bi uopšte bilo moguće da se sve započeto dovrši i započne još ponešto novo. I to nije stvar ”politike” i nečije ”dužine mandata”, već praktične logike problema sa kojima se suočava svaka zemlja, zajedno sa njenim gradovima i državnim i društvenim institucijama. 

I ova stvar se ovde srećno dogodila sa trostrukim mandatom jednog istinskog grado-načelnika i grado-voditelja i očiglednim rezultatima, kako njegovih ostvarenih, tako i novih, ambiciozno započetih planova.

On je doslovno podigao Novi Sad sa kolena na koje je pao u prethodnom periodu - i u onom nacionalno-istorijskom, i u praktično-urbanom, ali i u međunarodnom (a, posebno, evropskom) smislu.

Sad je srpski duh postao sastavni deo novosadskog postojanja, sprečivši dalje cepanje naše države i društva; grad je dobio svoje prepoznatljive građevinske simbole i počeo sa ubrzanom, uspešnom modernizacijom; a Novi Sad je zaslužio prestižnu titulu ”Evropske prestonice kulture” i odgovarajuća priznanja i nagrade zbog pokazanih rezultata (i istinske uspešnosti svih premijera, koncerata i izložbi i performansa ovog zaista monumentalnog projekta). 

Sve tri dimenzije sinhronog delovanja nezaustavljivog gradskog juriša u budućnost su vođene besprekorno i pođednako uspešno. I duh i duša i telo Novog Sada su ojačani i pokazani na najbolji mogući način...

NOVI, A ONAJ PRAVI NOVI SAD

Ja znam da ovo nije vreme za hvaljenje ma čijeg rada i uspešnosti, jer se to smatra nečim nedopustivim ”za nezavisnog intelektualca”. Ali, ja, eto, ne želim da budem nezavistan od istine i od brige za moj narod i državu, pošto me takva ”nezavisnost” i ”sloboda” od odgovornosti i nacionalnih dužnosti - ne zanimaju. I zato ću uvek reći ono što mislim i što mi je na duši.

U vreme dok nisam prepoznavao srpsku državu u našoj vlasti, ja sam je žustro kritikovao, ne zbog kritike po sebi, već zbog tog ne-državnog stava i odgovarajuće očajnih rezultata u ovakvoj politikantskoj, mazohističkoj (kolonijalnoj) avanturi. Kada se sve to temeljno i suštinski promenilo, ja sam se s radošću

postavio u skladu sa ovim, više nego pozitivnim, isceljujućim reformama.

Zato je Novi Sad upravo idealan, konkretan primer te suverene i patriotske, a,  istovremeno, moderne i tehnološki zadivljujuće orijentacije srpske države u ovom vremenu. Jer je sve tako raznorodne elemente koji nas iznutra raspinju (i vuku, svaki na svoju stranu) uspeo da pomiri, ne žrtvujući ništa od onog drugog, samo naizgled suprotnog.

Kao dan i noć, Istok i Zapad, tradicionalno i savremeno, domaće i strano, vedro i ozbiljno, slobodno i odgovorno…, sve se u ovoj harmoničnoj perspektivi slaže sa ”duhom vremena” i velikim svetskim iskušenjima (koji su već tu pred nama).

To je, rekao bih, geopolitika večno izmenljive, višestruke i mozaički složene realnosti, uvek spremne na sutrašnje promene i nove izazove.

Gde nas ništa ne može iznenaditi i gde možemo sto puta da padamo na leđa, ali na kolena – nikad!

Dragoslav Bokan