NININE MUSTRE Skupoća
Govori se o različitim poskupljenjima ovih dana. Trgovine, uslužne delatnosti, proizvođači, svi se žale na uslove poskupljenja i svi žure da ih isprate podizanjem svojih cena. Oseti se na svakom koraku da se vrednosti tumbaju i menjaju, ali to nema veze sa porastom cena. Vrednosti ostaju iste, ali kako za koga. Vrednosti su nekako lične i jedinstvene, jer ono što je meni vredno, nekome drugome je besmislica.
Za razliku od toga, najskuplju robu svi posedujemo, a najčešće je u bescenje dajemo. Najskuplja roba danas je naša pažnja, i neodvojivo od toga, naša energija. Nema ničeg skupljeg od toga, jer samo ono čemu posvetimo pažnju počinje da se razvija i da raste, a šta može biti vrednije? A mi ljudi, ko bezglavi da smo, svoju pažnju rasipamo na razne stvari, na gledanje jeftinih serija, ili na društvenim mrežama storija, na praćenje tuđih životnih priča i sve tako nekih suštinski nebitnih stvari u životu. Ne umemo da se umirimo i svoju pažnju da sebi i svojim bližnjima posvetimo, ali onako stvarno, duboko, pomno...
Kada su bližnji u fokusu, obično se u tim momentima brinemo ili se nešto na njih ljutimo. Kada smo mi sami u pitanju, retko se odlučujemo da se sebi posvetimo. Evo recimo, dok se tuširamo, mislimo o tome šta ćemo posle da radimo, umesto da tako jednu posebno dobru priliku iskoristimo da se i energetski, a ne samo fizički operemo. Kada se češljamo, ne samo da kosu razmrsimo, nego da zamislimo i kako misli češljamo, kako ih usklađujemo i raspetljavamo. Ili kada imamo vremena da samo u miru i tišini sedimo, koliko često uključimo muziku, TV, ili pronađemo nešto drugo čemu ćemo „prodati“ svoju pažnju? Uverila sam se bezbroj puta koliko mi je značajno da se „isključim“ iz svega i da posvetim pažnju sebi, svojim mislima i osećanjima, i na onom dubokom, intimnom nivou popričam sa sobom, da se zapitam kako sam, šta bih mogla da promenim na bolje i kako da se u tom smeru pokrenem. Nema momenata dragocenijih od tih. Posle njih se uvek osećam drugačije, povezanija sa svojom inuticijom koja mi i inače šalje nepogrešive signale, ali ih posle takvih momenata jasno razaznajem i pored bučne svakodnevice.
Ne radim to onoliko često koliko mi se čini da bi trebalo. Verovatno zbog toga što ipak živim u vremenu u kojem živim, što je neophodno da imam izazove svakodnevice koji mi pomažu da sebe upoznajem bolje kroz različite probleme i teškoće, jer kada njih nema, nema ni napretka, a svako uživanje se pretvori u puko životarenje. Svako smisleno povlačenje u sebe, donelo mi je više svesnosti o izazovima koji me mame da jeftino prodam svoju pažnju za stvari koje mi nikako ne koriste, a donose neko trenutno zadovoljstvo ili uzbuđenje. Ponekad pažnju mogu i da poklonim, ali svesno i sa namerom, a ne da mi je kradu neke nebitne, od strane drugih nametnute okolnosti. Svoju pažnju vrednujem kao nešto najskuplje što mogu da dam, i dobro pazim kuda je usmeravam.
Nina Martinović Armbruster