Rezon: Prava istina o srpskom mleku

Ni zrno žita okupatoru! Ovaj pogubni slogan Komunističke partije Jugoslavije, imao je krajem avgusta i početkom septembra svoju novu verziju - ni kap mleka srpskom narodu! Autori novog slogana jesu stranci, vlasnici srpskih mlekara. Engleski, francuski i nemački mlekarski giganti u praksi su potvrdili pravilo da je u potpunosti slobodan samo onaj narod koji je vlasnik svoje hrane. Pre 18 godina, srpske vlasti su se prokockale naš ekonomski suverenitet i postarale se da Srbi postanu maksimalno zavisni od stranaca. Teorija zavere, čujem vrisak zgražavanja pripadnika bivše vlasti. Manipulacija - optužuju me zajedno sa agrarnim stručnjacima i medijima koji su kreirali spinove da u Srbiji nema mleka zato što su seljaci prodali krave zbog Vučića. Obmana, horski ih podržavaju domaći i strani političari. Istina! Treperi tihi, usamljeni šapat retkih Srba koji se sećaju stvarnih dostignuća 5. oktobra i antiindustrijske revolucije DOS-a. Neki od njih su zajedno sa mnom kao novinari pratili privatizacionu pljačku Srbije. I imamo neoborive dokaze da ni kap srpskog mleka nije srpska od 2003. godine. Ni zalogaj čokolade, plazme, niti gutljaj soka. Oko 90 odsto naše industrije hrane nalazi se u rukama stranaca.

Dobrovoljnu ekonomsku kapitulaciju DOS-a nepravedno i neopravdano je prekrio zaborav, najopasniji srpski neprijatelj. Moja je dužnost da istinu iskopam ispod debelih naslaga njihovih gromoglasnih parola i slogana o lažnoj borbi za demokratizaciju i evropeizaciju Srbije. I zato je njihovo nastojanje da, zajedno sa sebi naklonjenim medijima, šire strah od gladi, samo jedna kockica u složenom mozaiku borbe za ponižavanje Srbije. 

Građani su se s pravom pitali šta srpske krave imaju s rusko-ukrajinskim ratom? Ništa! Ali, imaju vlasnici srpskih mlekara. Stočari svoje mleko mogu da prodaju francuskom Bongrenu i Laktalisu, nemačkom Megleu, ili britanskom Mid Europa partnersu, koji drži 80 odsto tržišta. Dakle, srpsko mleko je ekonomska roba u rukama stranaca. Oni su ga prodavali kad su i kome su hteli. Međutim, srpski mediji su o nestašici izveštavali krajnje površno. Osim što su danima ponavljali samo jedno - da na rafovima nema mleka, niko se nije zapitao zašto ga nema? Ko je odgovoran? Gde je mleko nestalo? Umesto toga objavljivali su besmislene tvrdnje političara opozicije i njihovih kvazistručnjaka da mleka nema jer su stočari prodali svoje krave nezadovoljni poljoprivrednom politikom Vučića i Vlade. Istraživačko novinarstvo, u koje se kunu opozicioni novinari, zatajilo je. Nijedan borac za slobodu medija nije se zapitao kako je mleka bilo u maju, junu i julu, ako su krave prodate? Šta se s kravama desilo od jula do septembra? Jesu li masovno stradale od majmunskih boginja? Ili su pobegle u Evropsku uniju zbog demokratskijih uslova muže? Ili su jednostavno otišle zbog ekološkije trave? Da li su emigrirale iz protesta zato što Srbija nije uvela sankcije Rusiji? Ili su možda otišle na privremeni rad u Evropsku uniju, jer tamo mužu plaćaju kvalitetnijim senom i silažom? Ili su otišle da se izjadaju Violi fon Kramon? 

Svi znamo da srpske krave nisu mitski jednorozi, i da je u pitanju nešto sasvim drugo. Za nestašice mleka kriva je odluka DOS-a da srpsku prehrambenu industriju za mizernu cenu proda stranicima. Istina se mora dokazati tvrdnju po tvrdnju. Činjenicu po činjenicu. Uz građevinsku, srpska prehrambena industrija bila je glavni plen stranaca. Odmah po preuzimanju vlasti od Miloševića, DOS je krenuo u prodaju svega što je bilo vredno. Engleski investicioni fond „Salford„, registrovan na Devičanskim ostrvima postao je vlasnik srpskih mlekara 2003. i 2004. godine. Pored pet mlekara „Salford„ je bio vlasnik „Bambija„ i konditorske industrije „Banat„, kao i mlekara u Crnoj Gori, BiH i Makedoniji. Na taj način je britanski fond, s nepoznatim vlasnicima, uspostavio monopol  na Balkanu u otkupu sirovog i prodaji prerađenog mleka. Još 2006. je utvrđeno da „Salford„ kontroliše 65% industrije mleka i 85% tržišta mleka i mlečnih proizvoda. Samo tri godine kasnije Srbi su prvi put saznali istinu o politici DOS-a. Na rafovima danima nije bilo nijedne litre mleka, a snabdevanje se stabilizovalo tek posle značajnog poskupljenja. 

Analiza nije potpuna bez osvrta na lokalne prilike. Zanimljiv je jedan podatak, kog se Novosađani više i ne sećaju. Pored Zemunske, Pivničke, Oyačke, Zaječarske, Salford je 2012. zatvorio Novosadsku mlekaru, jer posle 50 godina odličnog poslovanja, odjednom nije bila rentabilna. I šta su uradili Bojan Pajtić i Borislav Novaković? Jesu li organizovali demonstracije ? Jesu li pozvali Novosađane da zajedno sa njima i ostalim članovima Demokratske stranke blokiraju grad? Jesu li tražili TV gostovanja? Suočavanja s ljudima iz Salforda? Jesu li protestovali ispred ambasade Velike Britanije? Da li su pisali protestnu notu? Jesu li u organima Evropske unije internacionalnizovali pitanje Novosadske mlekare? Ništa od navedenog! Mirno su gledali kako nestaje fabrika koja je zapošljavala veliki broj ljudi, i kako se gasi brend na kom su odrastale generacije Novosađana. Ceo njihov lokalpatriotizam može da se sažme u jednu parolu - posle nas potop!

Osim što je svaki litar mleka u vlasništvu fondova iz Velike Britanije, čiji vlasnici nisu poznati javnosti, i kompanija iz Nemačke i Francuske i 90 odsto srpskih supermarketa nalazi se u stranom vlasništvu. Maksi je u vlasništvu belgijskog Deleza, a Ideja je u vlasništvu Fortenova grupe iz Zagreba. U kakvoj je to sve vezi sa srpskim mlekom? Ogromnoj! Na rafovima može da se nađe samo ono o čemu dogovor postignu multinacionalni konglomerati. Somborska mlekara je 2008. za kratko vreme izgubila pet odsto tržišta tako što je izbačena sa trgovačkih polica. Zbog rata u Ukrajini u EU je nastupila finansijska i prehrambena kriza i srpsko mleko je umesto na rafovima srpskih radnji, završilo na nekim drugim tržištima. 

Igra inostrane moći traje dve decenije. Salford je sve firme u Srbiji i ostalim bivšim jugoslovenskim republikama prodao investicionom fondu Mid Europa partners. Na prvi pogled obična trgovina. Ali, nije! O kakvoj je igri reč otkriva podatak koji je objavljen na Vidovdan 2007. godine. Mid Europa partners je tada postala većinski vlasnik SBB-a, koji je kasnije, 2013. kupio američki fond KKR, na čijem se čelu nalazio bivši direktor CIA Dejvid Petreus. A onda je 2018. godine većinski vlasnik SBB-a postala britanska multimilijarerska kompanija BC partners. Mid Europa partners je sadašnji vlasnik Imleka i većine mlekara u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i BiH. Eto dokaza da je veštačka nestašica mleka predstavljala kontrolisanu propagandnu akciju za disciplinovanje Srbije. Očigledno je. Hrana je moć. Hrana je politički alat. Sredstvo za pritiske i manipulaciju. Udružena s medijima, predstavlja opasno oružje. Zbog političkog i ekonomskog uticaja, Zapad je i napravio trgovinu sa DOS-om. Mi vama vlast, vi nama Srbiju i sve što je u njoj. 

Tajming nestašica mleka još je zanimljiviji od opsenarske promene vlasničke strukture u medijskoj i prehrambenoj sferi. Volšebni egzodus srpskih krava podudario se s pritiscima u vezi s priznavanjem lažne države Kosovo i pritiscima u vezi s uvođenjem sankcija Rusiji. Isto kao što je list Danas, u trenutku kada je Vučić u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku radio na povlačenju priznanja lažnog Kosova, preneo tekst iz albanskih medija da će pet država EU, koje ne priznaju nezavisnost, promeniti svoj stav. 

Mnogo slučajnosti. Previše podudarnosti. Nije slučajno preprodaju srpskih fabrika hrane uvek pratila preprodaja medija i kablovskih operatera. Na taj način se stvara multiplikovana moć ucene i uticaja na naše ekonomske i političke prilike. U međuvremenu se desilo nešto sa čim nisu računali, što je suprotno svim njihovim kaklkulacijama i proračunima. Uprkos nastojanjima da mu u združenoj, planskoj akciji, sruše rejting i ucene Srbiju, Vučićeva popularnost je dodatno porasla i pokvarila im planove. Srbiju i Vučića nije moguće uceniti kao lidere DOS-a. Za razliku od njih, on ima odlične ekonomske rezultate i ogromnu podršku naroda.

I samo neka neko pokuša da mi kaže kako nije fer da za sve okrivljujem Demokratsku stranku, DŠ, G17 plus, i ostale prilepke DOS-a! Razumeću da na taj način postaje jatak, da postaje saučesnik onih koji su oberučke radili na uništenju ekonomskog i političkog suvereniteta Srbije. Odbojnost prema činjenicama neće promeniti njihovo postojanje. Činjenice treba pamtiti, da nam se ne bi ponavljale. Uvek treba imati na umu da se ljudi, koji su ceo narod prodali u bescenje stranim monopolistima, i danas bave politikom. Ne treba im dozvoliti da ponovo dođu u priliku da odlučuju o državi. 

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnoses javnošću i poslaniku Skupštini Srbije