NININE MUSTRE Ronjenje

I dalje u nozdrvama mogu da osetim miris teške gume narandžaste boje koja je uokviravala debelo staklo moje maske za ronjenje. Brat je sa istom takvom samo plavom, ronio brže i dalje, ali iako je takmičenje bilo sastavni deo našeg odrastanja, to što sam stalno gubila, bila je zanemarljiva okolnost u odnosu na radost uživanja u ronjenju.

Kada sam naučila da plivam, ronjenje je postalo prošlost. Obraćala sam pažnju na disanje, na pokrete ruku i nogu i vremenom počela da uživam isključivo u tom dodiru vode i tela i u tom skoro bestežinskom stanju. Zato mi je bilo vrlo neobično kada sam pre nekoliko godina uzela masku sa disalicom i pokušala da ronim. Umalo se nisam udavila. Nešto se čudno dešavalo u mom telu, osećala sam neki otpor da dišem kroz disalicu i čim bih potopila glavu nešto u vratu se stezalo toliko snažno, da sam imala osećaj da me sopstveno grlo davi. Odustala sam od ronjenja, sve do ove godine. Nisam mogla ni da se setim zbog čega imam otpor ka ronjenju, sve dok nisam ponovo pokušala. A onda me je snažan grč u grlu podsetio. Moje telo je i dalje odbijalo da diše na usta kada sam pod vodom, iako imam bezbednu masku i disalicu. Nakon nekoliko pokušaja, bilo mi je već smešno, a onda je počelo da me frustrira. Pa neću valjda da dozvolim da me instinkt spreči da uživam u lepotama prizora u moru? Bila sam uporna i počela sam da simuliram zaron i da ispuštam vazduh, pa sam to nastavila sa plitkim zaranjanjem, dok na kraju nisam uspela. I bila sam najsrećnija na svetu.

Došla sam i do novog nivoa razumevanja snage navike. To nije samo stvar mog fizičkog i mentalnog ponašanja, to je stvar kompletne fiziologije mog tela. Zato kada želim da promenim neku naviku, moram mnogo snage, volje i upornosti da uložim u proces transformacije. I to mora da ima neki svoj ritam i konstantnost, jer telo podsvesno brani onu funkciju na koju je naviklo, ne želeći da se prilagodi novim okolnostima, jer staro ponašanje znači preživljavanje. To je bio praktičan i očigledan primer zašto su neki moji „isprogramirani“ načini ponašanja toliko uporni. Moje telo iz podsvesti neprekidno stražari u svom nastojanju da me sačuva od bilo kakve opasnosti. To što sam naučila da pod vodom ispuštam vazduh na nos, moje je telo zapamtilo, i zato je kao refleks za preživljavanje grčenjem mišića u grlu sprečavalo vazduh da prolazi kroz grlo, iako je to u početku bio samo izdah. A udah kroz disalicu dok sam pod vodom, bilo je jedno tako oslobađajuće iskustvo, da mi je dalo motivaciju da se mnogo svesnije pozabavim promenama nekih svojih navika, jer je radost nakon ove male ronilačke pobede bila ogromna. Vredi se preispitati koji su to sistemi za preživljavanje odslužili svoje, i zameniti ih novim, boljim za razvoj i radost.       

Nina Martinović Armbruster

www.ninamartinovic.com