Jovana Grgurević, TV Hepi: Pisala bih bajku o današnjem vremenu!

S Jovanom razgovaramo o privatnim i profesionalnim granicama koje se ne prelaze, o neprijatnostima koje sobom nosi novinarski posao, angažovanom pristupu životu i zanimljivim planovima koji iskaču iz utabanih koloseka.

Vaša emisija „Posle ručka” na TV Hepi obrađuje aktuelne teme ali ste vi jedan od retkih voditelja koji ih obradi na nivou uticaja na običnog čoveka. Da li prilikom pripreme pitanja na vas utiču sugestije običnih ljudi koji vam se javljaju i koje su to teme koje vam najviše traže da obradite?

- Ljudi traže neverovatne stvari, porede „Posle ručka” sa emisijama koje ne idu uživo, idu samo jednom nedeljno, jedan sat a rade čitavi timovi scenarista. Prirodno je da gledaoci ne poznaju TV žanrove ali ne shvatam njihova očekivanja da i ja pominjem u lošem kontekstu kolege iz drugih medija. Navikli su i očekuju da jedan voditelj pušta inserte voditelja sa druge televizije i onda se rugaju, dodajem da fakat to rade zabavno i lucidno. Zaustave me ljudi i predlažu da i ja to radim, da to bude tema i način. Moram da ih razočaram jer je cena previsoka, ako bih rekla svoj stav o radu kolega, čak i kroz humor, moji roditelji bi se razočarali, deca bi imala loš uzor a baba i deda bi mi se „prevrnuli u grobu”. Kako nekada nisam smela da pričam ružno o nekome iz parka, tako ni sada neću o nekome iz posla. To se ne odnosi na političare i druge javne poslove, tu mora da postoji kritika a ako je i duhovita, to je genijalno i korisno. Ali da poslušam te gledaoce i  javno ocenjujem kolege, to bi bilo prepotentno i nepristojno.

Korona je pokazala da je veoma teško naći stručnjaka odnosno autoritet kome se veruje. Da li vam se čini da je novinaru danas sve teže naći adekvatnog sagovornika koji je neprikosnoveni autoritet na određenu temu, onog u čije se obrazovanje, stručnost i namere ne sumnja?

- Ni u jednoj oblasti ne postoji neprikosnoveni autoritet, morate da donesete odluku kome verujete i da li ikome verujete. Ljudi su se odvikli od toga da misle svojom glavom, čekaju da im se saopšti kako treba da se ponašaju čak i kako da se osećaju. Moj posao je da dam vreme stručnjacima koji se međusobno ne slažu. Za vreme Korone, pitanje vakcine je uključivalo ozbiljan broj stručnjaka koji se protive a nisu bili prisutni u medijima, osim u Hepiju. Dala sam sve od sebe da se čuju obe strane i bilo je ozbiljnih autoriteta sa različitim stavovima. Dešavalo se da se uvaženi kardiolozi, lekari opšte prakse, pulmolozi protive vakcini ali da neće o tome javno da govore. To je krava na repu novinarstva. Sada sličan posao rade kolege u „Aktuelnostima”, rovare da čuju drugu stranu i da se napravi ravnoteža u izveštajima iz Ukrajine.

Nekoliko puta ste obrađujući neku temu bez zadrške i sebe doveli u neprijatnu situaciju poput poziva na informativni razgovor u policiju, da li ima još tih neprijatnosti iza kamera za koje nikada nismo saznali i kako se borite s tim?

- Najneprijatnije su tužbe, među njima je naružnija tužba od države Crne Gore. Tamo sam živela, moje poreklo je Crnogorsko, muž mi je iz Kotora, često tamo putujemo. Emisija „Posle ručka” je  zabranjena na teritoriji te države, Hepi se prenosi ali od 14:50 do 17:30, ekran je (vrlo simbolično) crn. Nije to neprijatnost već su posledice neinteligentne. Mojoj četrnaestogodišnjoj ćerki su ove godine na granici testirali šakice na eksploziv, mog muža su poveli na detaljan pretres, mene izuvali, morala sam i naočare da skinem, ne vidim tu ništa smisleno.  

Čini se da za vas nema tabu teme, ali da li postoje neki profesionalni kompromisi koje ste napravili tokom svoje karijere i koja je to granica koju nikada ne biste prešli?

- Tu granicu su davno napravili moji baba, strog deda i roditelji.  Ali, tu granicu kućnog vaspitanja sam više puta prešla i uvek uz isti stid, potom i kajanje. Nisam za bilo kakav razgovor o seksu ili polnim organima čak i kada je tema bolest, razmišljam da li me gledaju stric, svekar, deca... Radim takve teme, ljude to zanima ali to jeste kompromis. Ovo je jedan primer, ima toga još.

Upisujem stolarski kurs!

Šta biste radili, odnosno čime biste se bavili da novac ne postoji (da ste finansijski zbrinuti do kraja života)?

Divno pitanje. Bila bih stolar. Dizajnirala bih, pravila i restaurirala vitrine, natkasne i kredence za kuće i hotele. Pre mnogo godina sam otišla da upišem stolarski kurs na Radničkom univerzitetu, rekli su mi da se time ne bave devojke pre rađanja zbog udisanja rastvora i lakova. Sada sam našla drugi kurs i čekam da se sve kocke slože da postanem prvo šegrt. Kako sam ipak neko ko je kao mala devojčica iz prve ruke slušala o ratu, Golom otoku, Barskom kongresu, Ozni, naučila da puca, a tek par decenija kasnije došla u priliku da vidi širi sliku i kontekst, mislim da bi, dok se na primer suši sadolin, pisala bajku za odrasle o mom dedi i današnjem vremenu.

Čitajući novinske natpise i intervjue s vama, uvek se ističe da vas je Tijanić zvao „spskom Grej Keli”, da vam je rođaka Mila Jovović i da ste jedno vreme živeli u Kotoru i bili domaćica. Šta biste vi istakli kao najbitnije o sebi i kakav biste naslov dali tekstu o sebi?

Ništa od navedenog nije moja zasluga i nije mi ni malo bitno. Možda jedino mogu da se pohvalim da sam tih par godina bila baš dobra domaćica. Kada sam odlučila da prestanem da radim i da se odselim imala sam ponude za posao među kojima je bio poziv i sa Hepi televizije, to malo ko zna. Nisam tada rekla „ne” samo Hepiju, rekla sam ne televizijama i tako sam nesvesno postavila svoj život po principima koji medije nemaju ni među prvih pet prioriteta. Ni sada nemam ništa sa medijima, čim se presvučem posle emisija i odem na autobusku stanicu.

Ono čime se ponosim, iz pristojnosti, nije za javnost. Hepi televizija mi je otvorila mogućnosti da pomognem drugima a to bi palo u vodu kada bih o tome javno govorila.

Ponosna sam na period domaćice. Uspeh su meseci sa jednom platom i dvoje dece, tri kuvana obroka, čista kuća a da ima mnogo smeha. To su godine u kojima su bajke, pevanja na francuskom, dete od tri godine koje recituje sedam strofa „Plavog čuperka”, razgovara na engleskom sa turistima, plivanja, jahanje konja, sviranje klavira. Ako se tu dodaju čorbe, popare, sve zakrpljene trenerke, rumeni obrazi i uparene čarape, ispada da su najveći uspesi posledica te tri godine.

Vidite, najteža pitanja su dečija. Moram dobro da objasnim zašto je između Kotora i Beograda carina, zašto su naši prijatelji homoseksualci a tata i mama demonstriraju protiv Euro prajda, zašto su oni i tata Katolici a ja nisam itd. Zbog takvih pitanja sam ih vodila u šatore u kojima su protestvovali invalidi sa Košara, tu su pametna pitanja i još pametniji odgovori tih momaka.

To bih istakla o sebi a naslov bi svakako promenio neki urednik.

Snežana Milanović