Četiri predstave u glavnom programu predstojećeg 49. Infanta

U selekciji reditelja Aleksandra Popovskog, na ovogodišnjem „Infantu“ ćemo gledati: “Gospođicu Juliju” čuvenog Burg teatra iz Beča, „Talog“ Mestnog gledališča iz Ljubljane, „Vojcek“ Nacionalnog pozorišta Mađarske, i “Kafka mašin” Srpskog narodnog pozorišta.

Predstavu „Gospođica Julija“ Augusta Strindberga režirala je Mateja Koležnik, jedno od najvažnijih imena slovenačkog teatra. Za ovu predstavu, Mateja Koležnik napominje da gledamo priču o dva izgubljena bića – gospodarici i slugi, koji jedne vrele ivanjske noći imaju glupi seks, a onda moraju da preuzmu odgovornost za svoje postupke, ispostaviće se, kobne. 

- Delimo istu nesigurnost o kojoj su pisane drame iz kasnog 19. veka, i danas toliko relevantne jer podsećaju na poruke iz perioda prevrata. Mi smo danas, na neki način, jednako izgubljeni kao Žan i Julija, akteri Strindbergove drame, kolebljivi i dezintegrisani – kaže se u najavi gostovanja ove predstave .

Izvedbom „Gospođice Julije” glumci Burg teatra „pomeraju granice poimanja glume i glumačkog talenta, posvećenosti, koncentrisanosti, scenske sveprisutnosti. Svedena scenografija, pronicljivo i precizno postavljeno svetlo doprinose raskošnoj jednostavnosti ove izuzetne predstave“.

Nacionalno pozorište Mađarske dolazi na „Infant“ sa Bihnerovim „Vojcekom“, u režiji Atile Vidnjanskog mlađeg, inače glumca, ali je ova predstava u njegovoj režiji postala hit u Budimpešti, „ne samo zato što koristi snažne i uzbudljive zvučne i svetlosne efekte“. Ovo je jedna od retkih predstava u kojoj su u redovima ispred blagajne mahom mladi ljudi, navode u ovom budimpeštanskom pozorištu, i primećuju da je „Vojcekova“ publika mlađa i bučnija od prosečne pozorišne publike u Mađarskoj.

- Za razliku od čuvenih adaptacija „Vojceka“, recimo jednog Vernera Hercoga, Janoša Sasa, Jožefa Nađa, ili pak Roberta Vilsona, sa Tomom Vejtsom kao glumcem, te sumornog tona u kojem se obično postavlja ovaj tekst, ovaj peštanski „Vojcek“ odiše bizarnom svežinom. Autori, sve mladi ljudi, kažu da su želeli da naprave predstavu nalik klipu „jer njihova generacija više ne živi na osnovu iskustva stvarnosti, već tragove remedijalizovanog sveta (internet, TV, radio) smatra svojom stvarnošću. U tome leži ogromna opasnost, jer dok pop kultura, filmovi o superherojima i TV emisije prožimaju naše živote, mi smo izgubljeni u susretu sa stvarnošću. U ovoj neupućenosti leži prava drama ovog „Vojceka“, smatraju kreatori predstave – podseća se u njenoj najavi.

Mučnu Bihnerovu dilemu „kako nekoga može da zaobiđe bujica stimulativnih tokova koja nas okružuje, ansambl predstave preveo je u svoje iskustvo na sledeći način: Vojcek je zaokupljen samim sobom. Sedi žalostan i frustriran, ljubomorno posmatra neverstva svoje supruge Mari i trudi se da izbegne maticu predstave, uvlačeći gledaoce u nju. To nije lak posao, ali je istinski nepokolebljiv u tome“. Predstava „Talog“ istražuje ono što će ostati za nama, kad nas jednom više ne bude. Nešto će možda stati u kutije, ali šta ćemo s onim što se ne može nikuda pospremiti, s onim što smo nasledili, što je prebačeno na nas, s onim što će oni, koji ostaju, nositi sa sobom? Šta je to što ostaje, kad na kraju života, usmerenog isključivo u budućnost, te budućnosti nestane? I kad tako generaciju za generacijom samo žurimo i žurimo, šta će zapravo ostati onoj poslednjoj generaciji, koja neće imati nikome više ništa dobro da ostavi? – piše u najavi gostovanja slovenačke predstave reditelja Žige Divjaka i dramaturškinje Katarine Morano, kreativnog tandema koji istančanim osećajem za društvene i ljudske krivice u svojim predstavama i autorskim projektima preispituju poredak današnjeg društva i ulogu pojedinca u njemu..

Žiga Divjak i Katarina Morano dobitnici su brojnih nagrada. Divjaku je 2021. uručena Župančičeva nagrada, najveće priznanje grada Ljubljane, za njegov rediteljski rad u poslednje dve godine. Katarina Morano je za tekst drame “Talog” ove godine dobila nagradu “Slavko Grum”. Reditelj Divjak je novo ime regionalnog pozorišta. Tek je drugi put u Srbiji, prvi put predstavio se publici u Nišu, a Novosađani će predstavu u njegovoj režiji gledati sada pre učešća na Bitefu.

„Ne bih umeo tačno da definišem filozofski okvir iz kog polazim. Činjenica je da u svom radu lične probleme pokušavam da gledam kao posledicu većih i širih strukturalnih problema. Skoro sve društvene probleme posmatram kroz optiku klasne borbe“, govorio je Divjak u intervjuju, objašnjavajući da to nije više borba za politička i socijalna prava potlačenih, nego borba za preživljavanje, za opstanak i to ne samo najpotlačenijih, nego svih nas.

Domaći predstavnik na ovogodišnjem „Infantu“ je Srpsko narodno pozorište, koje učestvuje  sa „Kafka mašin“ Franca Kafke i Veljka Mićunovića, reditelja ove predstave. Diplomac Egona Savina, Mićunović je rediteljski zanat svojevremeno „pekao“ i kao asistent režije Paolu Mađeliju i Jiržiju Mencelu. Na 65. Sterijinom pozorju nagrađen je Specijalnom Sterijinom nagradom za režiju predstave “Radnička hornika” Narodnog pozorišta / Kazališta / Nepsinhaz Subotica.

Ovog puta Mićunović se bavio Kafkinim delom koji je, po njegovim rečima, „vešto uočavao probleme sa kojima se suočava običan čovek u svakodnevnom životu i stvorio je jedan nadrealni svet koji štima po nadrealnim pravilima“.

- Tu se do danas ništa nije promenilo. Taj paradoks stvara ogromnu tenziju u svim njegovim delima, čak i u onim nedovršenim gde se njegovi junaci nalaze u stalnom unutrašnjem konfliktu i intenzivnoj borbi protiv neke više sile koja ih nadilazi, a koja je stalno prisutna. Živimo u doba lakog pristajanja. Krijemo se iza lažnih identiteta. Pretvorili smo se u profile na društvenim mrežama – navodi Veljko Mićunović. - Iluzije su potrošene. Ideologije su zloupotrebljene. Krećemo se u svetu koji je crn, jednostavan, surov i apsurdno duhovit. Tu nema komplikovanih konflikata. Nema mučno moralno-poučnih dilema. Nema velikih filozofskih odluka. Kritika sistema (koji je ujedno i najveći antagonista u svim Kafkinim delima) postaje jasna onda kada se otkrije da baš ta mašina, ona koja nas melje, ipak ne može da funkcioniše bez nas.

N. Pejčić