Dnevnik u selu kroz koje se ne prolazi – Ravni Topolovac

Meštani rado pričaju kako su nekad svi bili složniji, istog materijalnog stanja i obrazovanja, zajedno su pevajući išli da na njivu, radili su po zadrugama i gradili selo od samodoprinosa. Tako su, među prvima, iskopali seoski bunar, asfaltirali ulice, uveli telefonsku vezu...

- Do četrdesetih godina prošlog veka ovo selo se zvalo Katarina bilo je isključivo nemačko i jako bogato - vodi nas u još dalju prošlost predsednik Saveta Mesne zajednice Ravni Topolovac Miodrag Dangubić. - Od ciglane na jednom kraju sela, do mlina na drugom, a kroz selo je išla pruga, onda mož’ misliti koliko je bilo razvijeno i bogato! Nakon Drugog svetskog rata Nemci su proterani, a dovedeni su kolonisti iz svih krajeva Bosne i Hervegovine, pa je sve krenulo kako je krenulo, svi su išli u zadruge, radilo se, a posle se to sve osavremenilo... Recimo, nekad smo imali 14 polazaka autobusa ka Zrenjaninu, od pet ujutru do devet sati uveče, a onda polako, samo od sebe, kako su se gasile firme u Zrenjaninu, mladež je počela da odlazi na studije i nisu se vraćali, sve je manje bilo putnika i sve manje autobusa.

Ravni Topolovac iznedrio je brojne učene ljude i svi su pomagali ovom selu

Stariji žitelji Ravnog Topolovca u svoje mlađe vreme nisu ni razmišljali da će jednog dana život u njihovom selu ovako, potpuno drugačije izgledati, jednostavno se znao redosled koji ih čeka - bilo je normalno da se mladi ožene, udaju, ostanu u selu, idu na posao, školuju decu u Zrenjaninu... A sad, kad se sve sabere i oduzme, sve je više neženja, devojke svoj bračni put pronalaze u drugim (većim) mestima, prilika za posao je sve manje, a mladi koji odu na studije više se ne vraćaju.

- Da bi se nešto krenulo, potrebno je da se vrati narod, a jedino ga možeš vratiti poslom, da se ne bi sve ovo počelo gasiti - naglašava Dangubić, toliko puta već naglašenu priču, ali bez obzira na sve, optimističan je i primećuje pozitivan trend u poslednje vreme. - Jedan period je bilo naglo odseljavanje, a sad ima projekat kupovine seoskih kuća i desetak porodica ih je kupilo baš ovde. Došli su i oni koji su rodom odavde, a ima i nekoliko mladih porodica sa desetak dece.

Taj podatak im svakako uliva nadu i da seoskoj osmoletki neće pretiti gašenjem, budući da je situacija već takva da su niži razredi raspoređeni u dva kombinovana odeljenja, a da „dobar prosek“ od oko 70 đaka, izvlače starije (odlazeće) generacije. Recimo, nekad je Ravni Topolovac bio poznat po jakoj muškoj odbojkaškoj selekciji koje danas uopšte nema. Ostala je samo ženska, dok se fudbaleri opet organizuju i entuzijastično podižu FK „Hercegovina“ iz pepela.

Od maja prošle godine Ravni Topolovac je bogatiji za još jednu ustanovu kulture. Meštani su dobili bibliotečki prostor u kom je smešten ogranak žitištanske Biblioteke „Branko Radičević“ sa fondom od oko 4.000 knjiga. Svakog radnog dana ljubitelje pisane reči dočekuje bibliotekar Nemanja Savić, inače vaspitač po struci, ali i autor brojnih književnih dela za decu i starije. U topolovačkoj biblioteci trenutno ima 69 članova koji su pristupali spontano, što i nije loša brojka, ako se uzme u obzir da je reč o desetom delu ukupnog življa u tom mestu. Iako su ažurniji stariji meštani, koji mahom čitaju popularnu beletristiku i savremene biografije i memoare, među vernim čitaocima su i oni mlađi s kojima je, istina, najlepša saradnja.

- Imamo radionice najviše sa predškolcima, među kojima je bila zapažena strip radionica, kada smo doveli ilustratore iz Novog Sada, pa su deca sama pravila foto strip - kaže Savić i dodaje da sa topolovačkim malcima radi i mimo Dečje nedelje. - Danas je teško držati deci pažnju i knjige moraju da budu interaktivne, 3D i iskačuće, zvučne, sve samo ne klasične knjige, jer ih sve drugo drži na nivou naslova. Doduše, treba uzeti u obzir i da se školska lektira ne menja, pa je deci nezanimljivo. A stariji... Ambulanta je pored i lekar radi svakog dana, pa dok čekaju u redu kod doktora, svrate i u biblioteku, pa čitaju i u čekaonici.

- Ipak, imamo lepu infrastrukturu, sve što nam je potrebno u selu - ističe naš domaćin, spominjući da su proteklih godina mnogo uložili u seoski vodovod bušenjem novog bunara i menjanjem cele mreže azbestnih cevi. - Kažu za našu vodu da je sita, napiješ se od jedne čaše, ali je ispravna, analizira se jednom mesečno. U suštini, imamo sve što nam treba, osim bankomata. Sređujemo i Dom kulture, prva faza spoljašnje rekonstrukcije je završena, sad se uređuje unutra. Imamo lep sportski kompleks kod škole. Inače je mirno selo, zeleno... A ne treba zaboraviti ni da je Ravni Topolovac iznedrio brojne učene ljude i svi su pomagali ovom selu. To je hercegovačka fora, sve se radi preko veze. Imamo mnogo obrazovanih jer je seljacima, koji su onomad došli, bio cilj da školuju decu. Došli su kao sirotinja, pa su mnogo ulagali u školovanje.

Tekst i foto: Lea Radlovački