REZON Pobuna ratara kasni punih 20 godina

Nije pitanje cene suncokreta postalo važno pre četiri dana. Niti je nedostatak ukrajinskih žitarica izazvao proteste srpskih poljoprivrednika. Proces propadanja traje najmanje 40 godina, a svoju uništiteljsku kulminaciju doživeo je između 2000. i 2012. godine. Subvencije u poljoprivredu danas su za 380 odsto veće nego pre 10 godina, i više od 500 odsto veće nego pre 20 godina. Iz državne kase se za subvencije za poljoprivredu izdvaja 500 miliona evra godišnje. Ili, rečeno jezikom brojeva: pre 10-12 godina subvencije su iznosile 14 milijardi dinara, a danas 51 milijardu dinara.

To su činjenice koje ukazuju da je poljoprivreda drastično unapređena u Vučićevo vreme. I da je njeno urušavanje počelo mnogo pre njega. U vreme posle 5. oktobra, kada su subvencije dobijali tajkuni, a na ratari. Postavlja se pitanje zašto poljoprivrednici nisu protestovali pre 10, 15 ili 20 godina? Odgovor je očigledan. Znali su da nemaju kome da se obrate. Znali su da će uzaludno kucati na vrata države. Bili su sigurni da ta vrata neće imati ko da otvori. A čak i kada bi ih otvorio, dobili bi samo marketinško obećanje. Ili prezir. Kao što su ih dobile armije radnika iz poljoprivrednih dobara, zadruga i prehrambene industrije, koje su tokom DOS-ovske privatizacije ostale bez posla.

Kolege koje podržavaju opoziciju, optužiće me da sam oštar prema bivšoj vlasti. Nisam. Iznosim samo objektivnu istinu, koju savremene tehnologije i brzi protok informacija nastoje da gurnu u lavirint zaborava. Poljoprivreda je sve do antibirokratske revoulucije bila uspešna i važna grana srpske ekonomija. A onda je pod Miloševićem, zbog sankcija Zapada, počeo sunovart naše žile kucavice. Dokazi za to postoje u novinskim arhivama. Evo jednog primera. PIK Bečej, koji je uništen u postpetokotobarskoj privatizaciji, bio je jedna od najuspešnijih kompanija tog tipa u celom svetu. Domaća i strana štampa objavila je 1971. da su ministri poljoprivrede SAD, Kanade i Velike Britanije doputovali na Međunarodni poljoprivredni sajam u Novi Sad da saznaju na koji način bečejske krave daju i po 800 litara mleka više od svojih majki iz Amerike.

Samo 30 godina posle toga, PIK Bečej je, kao i ostatak srpske privrede, grcao u očaju privatizacione propasti.

Sličnu sudbinu delili su Karneks iz Vrbasa, nekadašnji regionalni lider u mesoprerađivačkoj industriji, Sojaprotein i Bečeja, Servo Mihalj iz Zrenjanina, fabrike šećera, alkohola i keksa iz Crvenke, PIK Kikinda, Novosadska mlekara, Čoka, IM „29. novembar„, industrija mesa Šid, Sremska Mitrovica... Rečju, celokupna prehrambena industrija uništena je za manje od 10 godina. Kao novinar sam izveštavao o sramnoj privatizaciji mnogih kompanija i kombinata. Sojaprotein je kupljen vlastitom imovinom, tako što je odobren kredit za privatizaciju, bez ikakvih garancija, a onda je imovina preduzeća založena kod druge banke i vraćen kredit kojim je privatizovana. Crvenačka fabrika šećera, najveća na Balkanu, prodata je za tri miliona evra, iako je gotovog šećera na lageru bilo više od ugovorene cene. Osim što je vredna fabrika poklonjena strancima, uništen je i razvojni potencijal mesta.

Poljoprivredna dobra kupovali su DOS-ovi tajkuni od čije je volje zavisila cela Srbija. Većina najvrednije vojvođanske i srpske zemlje pripala je četvorici ljudi, koji su postali uspešni biznismeni zbog bliskih kumovskih, rodbinskih i političkih veza sa strankama i liderima DOS-a. Ratar je do 2012. godine bio potlačena kategorija, kojoj su tajkuni određivali život, tako što su formirali otkupne cene svih poljoprivrednih proizvoda. Na njihove ucene nije bilo odgovora. Niti pobune.

Ratari su bili žrve pohlepe tranzicionih profitera. Na njima i na radnicima su se slomila kola tobožnje demokratske revolucije, koja je zapravo bila izgovor za osvajački pohod nove, po neoliberalističkom modelu uparađene neokomunističke buržoazije. U toj sintagmi skriven je sav smisao te kolosalne prevare. Demokratska revoulucija izvedena je samo s jednim ciljem, da se izvrši nasilna promena vlasništva nad imovinom i sredstvima za proizvodnju. Društvena i državna preduzeća prešla su u privatno vlasništvo, bez stvarnog protoka novca i adekvatne procene kupoprodajne vrednosti. Tako je navodna borba za tržišnu ekonomiju počivala na otimačini i intervencionizmu vlasti. Nijedna vlada ni u jednoj državi sveta nije donela toliko uredaba kojima je suspendovala zakone, niti je vladala uredbama kao četiri vlade DOS-a.

Ministri i predsednici vlade postajali su vlasnici vinograda i poljoprivrednih kombinata. Prvi ministar rudarstva u Vladi Zorana Đinđića, koji je doveo Rio Tintu u Srbiju, učestvovao je u privatizaciji „Zmaja„ nekoliko godina nakon što je smenjen s ministarske pozicije. Finansijski direktori DS-a za sitne novce su postali vlasnici šećerana, njiva, poljoprivrednih kombinata. Ljudi koji su se celog života bavili poljoprivredom, svedeni su na sitnosopstvenički nivo, kao u vreme Miloša i Mihajla Obrenovića. Proizvode njihove žetve tajkuni su otkupljivali za polovinu berzanske cene, ili cene koju su ostvarivali u poslovima s državom. Robne rezerve snabdevalo je nekoliko ljudi, isto kao što se prodajom iz robnih rezervi bavilo nekoliko ljudi. Javnost je 2013. godine obaveštena da su nestale desetine hiljada tona žita, vredne više od 50 miliona evra. Mahinacije su, kako je tada tvrdio ministar trgovine Rasim Ljajić, trajale godinama.

Kad se malo dublje zaviri u hodnike prošlosti lako se može utvrditi da su protesti poljoprivrednika kao sredstvo pregovora počeli da se primenjuju tek od 2013. godine. Poljoprivrednici su tada prvi put blokirali puteve tražeći da se otkupna cena suncokreta poveća sa 24 na 45 dinara. Međutim, sve godine unazad, kada je cena bila 24 dinara, nije bilo blokada puteva. Nije bilo protesta. Protest je, u svojoj osnovi, više emotivna, nego racionalna stvar, zato je neophodno da se o njemu govori jezikom činjenica.

Ceo Novi Sad se s razlogom pita zašto traktori četvrti dan zaredom blokiraju centar grada? Kakve veze Novi Sad ima s određivanjem cene suncokreta? Nikakve. Ali je još važnije pitanje kakve veze imaju proizvođači suncokreta sa cenom jestivog ulja? I kakve veze rod suncokreta ima s izvozom ulja pa da insistiraju na ukidanju zabrane izvoza? Šta ratarima od toga zavisi? Kako se to odražava na njihov kućni buyet? Kako će im skuplje ulje pomoći da žive bolje? U čijem je to interesu? U njihovom? Nije! U interesu građana? Nije! U interesu države? Nije?  Zašto bi onda ratare zanimalo po kojoj će se ceni prodavati ulje? Možda ne zanima njih, ali živo interesuje izvoznički i trgovinski lobi.

Da se razumemo, ratari ne protestuju iz dokonosti. Njihov položaj uništavan je dugo, i ne mogu se svi propusti ispraviti brzo, niti lako. Jer nije poljoprivreda jedino što je bilo na ivici propasti. Punih 12 godina srozavana je cela država, kompletna ekonomija. I zato je čudno što se među njihovim zahtevima nalaze neka pitanja koja ukazuju da unutar protesta postoje i interesi koji se ne tiču direktne dobrobiti poljopvirednika. Zabrana izvoza i garantovana otkupna cena nisu u direktnoj vezi sa ratarskim poslovima. Zašto bi država pokrivala cenu koju neće da plate otkupljivači, koji žele da zarade dvostruko, tako što će suncokret od paora otkupiti jeftino, a onda ga fabrikama prodati skupo, i onda još više zaraditi na visokoj ceni i na izvozu ulja? Dakle, ukidanje zabrane izvoza i povećanje cene ulja nema mnogo veze s troškovima proizvodnje suncokreta. S čim onda ima veze? Sa zaradom proizvođača, trgovaca i izvoznika ulja.

Pitanje je kome se žuri, kojim špekulantima, i šta je suštinski smisao protesta? Pre 10 dana, poljoprivrednici su tražili otkup po ceni od 90 dinara. Tražili su da se poveća cena ulja na 250 dinara. Zašto? Činjenica je da zapadnoevropska tržišta vape za jestivim uljem. Očigledno je da neko vidi svoju šansu da se obogati koristeći muku ratara. Da nije tako poljoprivrednici bi ostali kod otkupne cene, uvođenja moratorijuma na kredite, subvencija, ukidanja akciza na gorivo za poljoprivredne mašine i regresirane cene veštačkog đubriva. Naravno, najveći broj učesnika protesta su čestiti domaćini, i najveći broj njih nije upućen u zakulisne igre. Kao i uvek agenti uticaja su malobrojni.

Imam predlog. Pošto su u poslednjih 10 godina značajno unapredili svoj položaj, i sasvim je izvesno da će nova Vlada nastaviti da unapređuje subvencije u poljoprivredi, da bi dobili punu satisfakciju ratari treba da podnesu krivične prijave protiv svih vlada od 2000. do 2012. godine. I da traže oduzmanje imovinske koristi koju su političari DOS-a i njihovi tajkuni stekli na štetu poljoprivrednika i ostatka građana Srbije. Krivični zakonik propisuje da zastara gonjenja za teška krivična dela nastupa 20 godina posle izvršenja. Rok još nije istekao.

Milorad Bojović

Autor je poslanik u Skupštini Srbije