MOJ NOVI SAD Traktori u Novom Sadu, u razmaku od 27 godina

Uz adekvatnu pomoć selektivno usmerenih i pažljivo instruisanih medija. Onih koji bi, s lakoćom, mogli da dobiju ”antinacionalnu frekvenciju”, kada bi se ona takvom (mračnom) logikom delila.

PSIHOLOGIJA PALANKE

Nečiji se gresi i greške posmatraju mikroskopom, a nečiji — teleskopom. Jer se sve u vezi vlasti (pa i države) smatra idealnim yakom za udaranje, do mile volje i koliko god se to želi.

”Izvolite šutnite policijski štit, gospođice (a možete i onoga što ga drži pred vama)!”

I ko da se usudi da takvo stanje svesti javno kritikuje, kad čaršijsko i malograđansko (plavo-žuto) društvo to tako vidi i, uvek iznova, postavlja?

Jer yip u rukama sredovečne kandidatkinje za ”balkansku Jovanku Orleanku” valjda nije isto što i slično vozilo u rukama nekog državnog funkcionera. Čak i kad taj optuženik sa stuba srama vozi službeno vozilo, a ova heroina u pokušaju — svoj privatni automobil. Ko te pita za sličnosti i razlike, proporcije i nekakvu istinu, kad se unapred zna ko je po ovom scenariju (uvek i obavezno) ”grešnik”, a ko (tobožnji) ”pravednik” (ili ”pravednica”)... 

I takvi (dvostruki) standardi počinju da važe kao univerzalni i jedini dopustivi u ovdašnjoj postavci stvari. Psihologija, više nego filozofija palanke. Ali, palanačka svest je tu, u svakom slučaju, sa sve zgražanjem, preterivanjima i oštrim zahtevima ”da se kazne svi krivci (naravno, samo iz protivničkih redova)”.

Pa se ovde bune, zajedno sa studentima, radnicima i ratarima, čak i bivši vlastodršci i prebogati tajkuni, oni što su sve donedavno te iste svoje sveže ”saborce” sa najnovijih uličnih političkih performansa & karnevala bar desetak post-petooktobarskih godina smatrali običnim zakeralima i besposličarima.

I oni se danas usuđuju — ti dosovski goniči robova — da besramno i ”prkosno” pomere iz dubokih fotelja svoju pozamašnu pozadinu, formiranu nepristojno dugom vladavinom nad istim ovim protestantima iz sada im poželjnih štrajkačkih kolona.

Nužda zakon menja, ali ćud ovih režećih hijena sa promenjenom dlakom ostaje ista. Jednom srbomrsci, uvek protivnici (sopstvenog) naroda!… 

GLASNO ĆUTANJE

Nije mnogima među bučnim kritičarima svega što se danas radi (a sa državnim potpisom), smetalo: ni sečenje vekovnih šuma i nedirnutog zelenila tokom pravljenja socijalističkih i titoističkih ”graditeljskih podviga”; ni rušenje autentičnih čaršija i središta doslovno svih gradova i varoši posvuda po Srbiji; kao ni obaranje starih i podizanje novih spomenika; niti višedecenijski mitomanski kult ”oca svih nacija” u SFRJ konglomeratu, nesmenjivog diktatora u maršalskoj uniformi (kombinaciji afričkog i austrougarskog vojnog kostima).

Nije im smetalo — onima kojima danas sve smeta — bestidno ćutanje o Jasenovcu i stradanju srpskog naroda. Nisu iskakali kao skakavci na barikade kada je famozni Tito rasparčavao našu Srbiju na tri dela, a bez sličnog (i mnogo logičnijeg) ovakvog postupka u slučaju Istre, Slavonije, Dalmacije i Hrvatske.

Nije im smetalo ni što uopšte nije ni bilo političkih izbora, ni demokratije, nekakvih političkih partija (osim one jedne jedine), makar minimalno slobodnih medija...

Ćutali su i gledali svoja posla dok je rušena Njegoševa kapela na vrh Lovćena i tamo građena (uz pomoć papske ”Svete Stolice”, kao večnog finasijera svih takvih nepodopština) Meštrovićeva paganska ”fantazija u crnom”; isto kao i kada su na spomenike našim pobijenim sunarodnicima cinično klesali apstraktni i lažni pojam anonimnih ”fašističkih okupatora” umesto poznatih imena stvarnih počinitelja (iz jednog našeg ”bratskog” naroda).

Neznano mnogo arheoloških lokaliteta, starih grobalja i nekropola, istorijskih zgrada (prve srpske Skupštine kraj Vaznesenjske crkve, pa originalne zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti na Zelenom vencu, kružne fontane na sred Terazija, gvozdene ograde oko starog Dvora i nove Zgrade Skupštine...; da ne pričam o kućama gde su živele srpske vojvode, akademici, naučnici i umetnici, ili o danas nepostojećoj Jermenskoj crkvi u novosadskom Bulevaru Mihaila Pupina...) VIŠE NEMA jer su rušeni, kao na traci, bez ijedne reči protivljenja sa ma koje strane. Ćutali su arhitekti, ogromna većina poznatih intelektualaca, da ne govorim o ”srpsko-jugoslovenskim” političarima…

ISTORIJA BEŠČAŠĆA

”Rekli odozgo”, ”naredio drug Tito”, ”tako je određeno i tu nema više priče”… i onda sve može: i kad su u pitanju ljudi, i kad je reč o zgradama, spomenicima, predmetima, pa i o (zabranjenoj) istini o našoj prošlosti.

Ko te pita, ćuti i čekaj da prođe, pa se onda (veštački ili iskreno, svejedno) divi svemu urađenom, srušenom ili promenjenom u Brozovoj epohi.

”Nema odmora dok traje obnova”, rekoše nam ti naši unutrašnji neprijatelji, oni isti koji su Slobodana Jovanovića, Nikolaja Velimirovića i Jovana Dučića proglasili ”narodnim neprijateljima”; premudrog oca Justina Popovića oterali u neku vrstu strogog kućnog pritvora; mitropolita Joanikija Lipovca, pisca Grigorija Božovića, slikara Branka Popovića i prevodioca Šekspira Svetislava Stefanovića — streljali bez suda i presude (i bacili ih u prvi jarak kraj puta, da istrunu bez grobne oznake); uhapsili i besomučno tukli mladog Borislava Pekića; izboli nožem vladiku Irineja Ćirića (on je i umro od posledica ovog linča u organizaciji mladih skojevaca iz Odžaka); a doslovno sveznajućeg Milana Kašanina brže-bolje ućutkali, fizički mučili i onda oterali kao psa iz Narodnog muzeja (koji je uspešno i domaćinski brižno vodio sve do rata i, odmah potom, ”oslobođenja”).

Sve to nije bilo dovoljno da ovakvu mračnu i destruktivnu vlast ti naši ”istinoljupci” i ”pravdotražitelji” opišu kao ”najgoru u srpskoj istoriji”, jer se to mesto, izgleda, čuva ekskluzivno za one koji danas (svojim potezima) više nego uspešno ometaju onu izbrisanu sadomazohističku ”idilu” između Nemanjine 11 i Dauning strita 10, bele beogradske palate sa Andrićevog venca broj 1 i one u sred Vašingtona (1600 Pennsylvania Avenue)... 

TRAKTORI,  NEKAD I SAD

Danas se lukavo pokreću pobunjeničke i studentske kolone, pale se veliki i skupi traktori (tako različiti od onih što su spašavali prognanu nejač iz Tuđmanove Hrvatske), podižu se propagandni natpisi i marketinške parole i sa slašću stopira saobraćaj na najvažnijim raskrsnicama, mostovima i auto-putevima. Sve sa ciljem da se isprovocira policija (”eh, kad bi se još i vojska umešala i poneki za to viđeni desničari”) i da ”padne krv”, što bi bio odličan izgovor i prosto fantastičan povod za nove i još veće ulične proteste. Sa ambicijom da, na kraju, prerastu u naranyastu, zelenu ili kakvu god ”obojenu revoluciju”, poput one kod nas već viđene, ”otporovske”, iz oktobra 2000. godine.

To sa starim traktorima (iz avgusta 1995) i ovim novim grdosijama (iz avgusta 2022) predstavlja i najužasniju, najciničniju igru onom tragičnom metaforom iz poslednje srpske velike seobe — iz paklene ”Oluje”. Vrhunac bezdušne igre postojećim, svima nam i te kako poznatim, nezaboravljenim i večno živim simbolima.

Samo što su onda neki ovdašnji policijaci barikadama zatvarali puteve našim izgnanicima na traktorima, a sada traktori nekih među najbogatijim ”farmerima” zatvaraju put automobilima i normalnom odvijanju života u centru našeg Novog Sada.

Ova avgustovska ”traktorijada” ima sasvim drugi smisao, ulogu i cilj od one nekadašnje (od pre 27 godina). 

Dobro je što se sve to makar nije događalo baš četvrtog avgusta, tokom obeležavanja pogroma nad Srbima, u đavolskoj igri datuma iz ko zna kakvog i čijeg (nevidljivog, skrivenog) centra za rušenje naše države, njenog ponovo otkrivenog otaybinskog identiteta i svih njenih najvažnijih gradova. Uz najrazličitije izgovore i sva ona lažna, patetična ”opravdanja”, gde se neizbežni socijalni i ekonomski problemi tek iz blata uzdignute Srbije lukavo koriste i destruktivno zloupotrebljavaju na našu opštu i dugoročnu štetu (i na ludu radost svih naših, izgleda ujedinjenih neprijatelja).

Valjda ćemo se dozvati pameti, dok ne bude suviše kasno.

Kao da lično i kolektivno proživljena istorija u našem slučaju i nije baš postala ”učiteljica života”.

Dragoslav Bokan